Teolog Vukašin Milićević o Uskrsu ili Vaskrsu:
Veru najviše ugrožavaju oni koji je agresivno zastupaju

Autor: Direkt Drugi pišu
6 minuta čitanja
Foto: Screenshot

„Politika se kod nas decenijama vodi tako što se emotivno manipuliše masama. Crkva je veoma zgodna za tako nešto. Zgodno je sredstvo za brendiranje u javnom nastupu, kada želite da predstavite sebe kao branioca nacionalnog interesa“, rekao je teolog Vukašin Milićević gostujući u Dnevniku televizije Nova S.

U javnom prostoru, posebno na društvenim mrežama, i naziv praznika je bio povod za podizanje tenzija. Milićević smatra da samom nazivu ne treba pridavati značaj jer se radi o istoj stvari.

Uskrs i Vaskrs je zapravo ista stvar. Vaskrs je arhaizam koji je u poslednjih 25 godina ponovo povratio popularnost. Ranije je i u crkvenoj štampi učestaliji oblik bio Uskrs. A ovo kako se pozdravljamo to Voskrese je zapravo neka ruska varijanta slovenskog jezika. I Vaskrs i Uskrs su potpuno isto i ne treba od toga praviti neku bitnu stvar, da ne kažem da ne treba učitavati nekakav ideološki sadržaj u čitavu priču“, objašnjava Milićević koji je sa kolegama sa Bogoslovskog fakulteta suprotstavio ideji  izbacivanja Darvinove teorije o evoluciji iz škola zbog čega je ostao bez crkvenih dužnosti. Suprotstavljanje da se Sinod SPC meša u rad fakulteta ga je koju godinu kasnije koštalo katedre. Javnost je tad imala priliku da vidi i dirljiv opšroštaj i aplauze kojima su ga ispratili studenti. U međuvremenu je napisao roman “Vaskrsenje” u kome se mešaju teologija, filozofija, vlast, crkva, kriminal.

Suština vrline je da bude skrivena

Po njemu je mnogo veći problem to što naše društvo zapravo ne razume poruku Jevanđelja iako pretenduje da bude hrišćansko.

„Iako naše društvo u nekom folklornom smislu ima potrebu da se predstavi kao hrišćansko, meni se čini je prisustvo stvarnih hrišćanskih vrednosti- to su ljubav prema bližnjem, a bližnji je u Novom zavetu uvek onaj drugi i drugačiji, koji ne misli kao mi, koji možda ne veruje kao mi. Potom, tu su i spremnost na pokajanje, poziv na praštanje, na milosrđe. Mislim da je prisustvo tih vrednosti obrnuto proporcionalno dekoru, folkloru  hrišćanskom. Što više ima tog dekora, folklora, to je manje suštine. Mislim da ovo društvo zapravo ne razume poruku jevanđelja iako pretenduje da bude hrišćansko“, ističe Milićević.

Dodaje da molitva i post imaju vrednost samo ukoliko su one skrivene- stvar između vernika i Boga i da je suština vrline da je skrivena, a da su dela ono što treba da bude vidljivo.

„Vera mora da se prepoznaje u međuljudskim odnosima, da nema agresije, da je svedena na minimum. Da postoji elementarna kultura dijaloga, da su ljudi spremni na oproštaj, na međusobnu solidarnost. O kakvoj solidarnosti možemo da pričamo u društvu koje je opustošeno jednom divljačkom varijantom kapitalizma? Pa i taj Prvi maj, zašto se nije našao neko da kaže koje su to vrednosti koje Prvi maj treba da predstavlja, na koji način su te vrednosti suprotstavljene hrišćanstvu? Pa nije li i sam Isus bio radnik, u stvari? Kao i njegov, po telu, otac. Bili su stolari, u stvari. To je mnogo važnije od toga da li ćemo jesti ćevape ili pasulj za Prvi maj“, ističe Milićević.

Pomešanost vere i politike

Smatra da ne treba svoju ličnu veru poistovećivati sa institucijama kao i da kritika postupaka institucije i onih koji ih predstavljaju nije ugrožavanje vere.

„Meni se čini da Veru najviše ugrožavaju oni koji je agresivno zastupaju i koji su veru povezali sa veoma koruptivnim mehanizmima političko-ekonomske moći. Za mene je ugrožavanje vere upravo to što se gubi princip sekularnosti koji podrazumeva jasnu odvojenost crkve i verskih ustanova od političke moći. Ništa ne ugrožava veru osim ta njena pomešanost sa političkom, a kod nas je politička uvek i ekonomska moć. Ta posvemašnja korupcija kao društveni princip je ono što ugrožava veru. I zato se kod nas vera, uprkos tome što je sve prisutnija u javnom prostoru, u stvari njen sadržaj se ne vidi. On se gubi“, zaključuje Milićević.

Mišljenja je da priči o rezoluciji u Srebrenici nije bilo mesta u patrijarhovoj poslanici i da je ta priča namenjena našoj javnosti i da je svrha da se kapitalizuje pred izbore.

Prva stvar je što se ponavlja ta mantra, a koja nema veze sa onim što je tekst rezolucije i namera onih koji je predlažu. Kad pogledate spisak zemalja koji je podržavaju, tu postoje zemlje koje mi smatramo prijateljskim, čak i bratskim zemljama. A druga stvar koja je problematična je što se ponavljaju neka opšta relativizatorska mesta bez minimalnog nivoa ozbiljnosti. Veoma je dobro poznato šta se dogodilo u ratu u Bosni, kakva je priroda i razmere zločina koje su se tamo dogodili.  Paušalno se baviti time je veoma loše, ako hoćete i sa stanovišta hrišćanskog morala“, naglašava Milićević.

Pogledajte ceo intervju:

Podijeli članak
Ostavite komentar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *