U gostima kod Sarića: Američki san menjali za hercegovački (VIDEO)

Autor: Milanka Kovačević Aktuelno Društvo Video
9 minuta čitanja
Zajedno u svemu- Zahida i Amir Sarić

Nije Amir Sarić ni pomišljao da će se ikada iz Amerike vratiti i ostati u zavičaju gde je napravio prve korake. Ipak, penzionerske dane sa svojom Zahidom provodi u selu Stolac u opštini Gacko gledajući na polje ka Kuli, podno Sarića greda. Tamo su poslednjih godina obnovili kuću i imanje i pokrenuli malu farmu koza.

Zajedno u svemu- Zahida i Amir Sarić

Sir i suvo kozije meso koje prodaju, već su postali poznati ne samo među gurmanima, nego i onima kojima su prirodna i zdrava hrana imperativ.

“Sve je eko”, kaže Amir

Koze su plemenite, pametne i veoma čiste životinje. Lekovite trave koje ovde pronalaze pretvaraju u mleko koje je lek. Koza neće leći tamo gde je prljavo. Ona će da stoji sve vreme, eto koliko je to čista životinja”, priča Amir dok svoje stado savija ka kući. Koze se, ožednele, guraju na koritu.

A toga dana su se negde zadržale. Amir je po njih morao da ide kilometrima.

Kud baš danas da zakasne”, uz osmeh, ali sa strepnjom je nešto pre toga govorila Zahida osluškujući čuje li se negde zvono.

Taman kad smo se ponudli da idemo zajedno da ih tražimo, kao čarolijom, odjednom je put živnuo, a po njemu se prosulo stado koza.

Evo ih”, sa radošću je uzviknula domaćica koja je u kolibi već sipala domaći sok i poslužila mezu.

A u Zahidinoj kolibi lepše je nego kod nekoga u kući. Sve blista i sve pod konac.

Kad se radi sa mlekom, mora biti čisto. Imam posebno posuđe koje koristim samo za mleko. Ne može u istoj šerpi da se siri i kuva ručak. Mleko je osetljivo i poprimi mirise”, objašnjava naša domaćica koja ističe da sir isključivo drži u drvenim i staklenim posudama. “Plastika nije dobra za to”, kategorična je dok nam objašnjava recepturu. Iz njenog ugla sve izgleda jednostavno. Kvalitetno kozije mleko, prirodno sirište, tiha vatra. Onda se sir cedi, pa se soli, seče i stavlja u meh da odstoji.

Stado broji 50 koza i 20 jarčeva

Nakon toga ga vakumiram i zamrzavam. Sve prodam iz kuće”, kaže Zahida i dodaje da uglavnom ima stalne mušterije.

Poslužite se, sad će Amir”, ljubazno nas nutka. “Sve je to naše, domaće, a sve zdravo. Probajte”.

Amir Sarić je pravi primer domaćina sa ovih prostora. Voli da počasti i ugosti.

Jadna je kuća u koju se ne dolazi”, govori i ističe da imaju mnogo prijatelja.

Ja sam to zaslužio i pre i posle rata. Nema Srbina u Gacku koga ne znam ili mu oca, đeda, prađeda”.

Amir je ponosan na svoje korene. Ističe da je prvi doktorat u Gacko doneo baš jedan Sarić.

Moraš da znaš da je nas Sariće rodila Avdaluša, ćerka popa Avdalovića. To je tako. Omer koji je bio na straži prema Crnoj Gori za vreme Turske, na Sarića gredama, zagledao se u popovu ćerku, oženio je i doveo je ovde, u Stolac. Izrodili su tri sina i sva tri su školovali u Carigradu. Doktor Murat Sarić je doktorirao u Beču 1900. To je prvi doktorat koji je došao u Gacko u Srba i Muslimana. Mi pišemo od Turske”, objašnjava Amir.

Kuća u Mostaru, ali je dom u Gacku

O vremenu rata ne žele mnogo da pričaju. Kažu da nisu mogli da veruju da će ikada ovde doći do rata. Za sve okrivljuje politiku. “Zaveden narod”, rezignirano konstatuje.

Mi smo gatački gorštaci, vrlo oštroumni ljudi, dalekovdi.Gacko je dalo najviše intelektualaca, ali politika je probudila najgore u ljudima”, kaže Amir.

‘93. je uspeo da se domogne Amerike. Zahida se sa decom krila u planini, a onda se “predala”, pa je nakon mnogo muke i izbegličkih kampova u okolnim zemljama, i ona stigla u SAD.

Dok je ovde besneo rat, preko okeana su se ljudi sa ovih prostora držali zajedno i pomagali.

Uvek sam birao poštene ljude, sa njima sam radio i sarađivao”, kaže Amir.

Ja sam radila sa Srbima, tamo smo se tako pazili. Ovamo je grmelo, a tamo smo se držali zajedno i nije nam bilo jasno šta se dešava u našoj zemlji. Ja sam radila 13 godina u fabrici kože- sekli smo kože za siceve. Radila sam muški posao zbog veće plate”, priseća se Zahida.

Kao i mnogi ljudi odavde, u Americi su se Sarići lepo snašli.

Kupili smo dve kuće u Detroitu i poslovni prostor. Rodbini smo slali pare, pomagali. Bilo je teško vreme”, prisećaju se.

Ono što im nije padalo na pamet je da se vrate.

Nikada nisam pomišljao, valjda sam mlad bio, da ću se vratiti. Kada sam navršio 10 godina radnog staža u fabrici, dolazi moj menadžer Greg, prilazi mi, nosi mi kožnu tašnu kao poklon. Uzimam tašnu i govorim, ova tašna će mi valjati kad budem dolazio na Stolac. Onda sam svaku noć sanjao kako dolazim iz Gacka, sa Stepena, iz Pustog Polja, i dočekuje me lavež kerova ovde”, priseća se Amir tog perioda u kome je želja da se vrati postajala sve jača.

Onda sam rešio da obnovim prvo kolbu u kojoj sad sedimo. Ćerka je videla koliko mi je stalo. Rekla mi je: Tata, napravi kuću.”

Tako su se Sarići vratili u svoju kuću u Mostar i odatle obnavljali dedovinu. Tako su dom napravili u Stocu. Već četvrtu godinu u njemu i zimuju.

Opet na svome

Kad sam došao, ovde se nije moglo proći. Odem kod načelnika Radmilovića, predstavim mu se. Pružena mi je sva pomoć i podrška. Kakav bih ja bio čovek da kažem drugačije”, priča Amir i dodaje da je i danas tako. Šta god da im treba, bilo da se radi o opštini, Domu zdravlja, Vodovodu, policiji, svi su ljubazni i predusretljivi.

Zahida hvali novog načelnika. Kad je imala problema sa kolenom, budući da je načelnik i ortoped, izlečio je. “To dete je mene spasilo.

Iako im, pored penzija iz Amerike, nije nevolja da drže koze, Sarići uživaju u životu koji su kreirali za sebe. Na kraju, mora da ima nešto u toj priči o lekovitosti, ako su naši domaćini tako vitalni i vedrog duha.

Sarića grede – pogled iz doma Amira i Zahide

Jedino što im nedostaje su deca. Oni su svoje živote vezali za Ameriku.

Sednem ovde, gledam u ovu lepotu, ponekad i zaplačem kad mislim na decu”, govori Zahida dok hodamo kosom koja se uzdiže iznad polja.

Sada im fale i komšije. Tu su jos dve kuće Sarića, ali su oni trenutno u Švedskoj.

Navikli smo da sve delimo, svaki dan počinjemo i završavamo zajedno. Samo se nadam da će se brzo vratiti”, govori Zahida, a Amir dodaje da im često iz Mostara dođu doktor Sarić sa suprugom sa kojima su mnogo bliski. “Oni su kao naša deca”, kaže

Čija ovo zemlja nije bila i čija sve neće biti. Zaboravljamo koliko smo prolazni. Najlakše je biti nečovek. A ja sam se uvek držao toga da lepa reč i gvozdena vrata otvara”, zaključuje naš domaćin dok nas ispraća.

Nećeš me udariti po ruci. Ovaj sir da probaš, a i sudžuk. Iz Jelaha je, od rođaka Sarića. Oni tamo imaju celu industriju i proizvode najbolji sudžuk”.

I da znate da i u tome ima istine.

Podijeli članak
Ostavite komentar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *