Uspesi i dugogodišnja dominacija Novaka Đokovića u svetskom tenisu razlog su njegovog svakodnevnog prisustva u medijima i povod mnogobrojnim tumačenjima njegovog uspeha. Poređen je sa našim drugim velikim ličnostima, najčešće sa Nikolom Teslom.
Za Direkt piše Stevo Inđić
Odnos prema velikim ličnostima, posmatranje i tumačenje njihovog uspeha, dešava se uvek u konkretnom socijalnom kontekstu i ovisi od tipa društva, njegove razvijenosti i zrelosti, ostvarenog stepena podsticajne skromnosti ili blagostanja. Privilegiju tumačenja velikih ličnosti imaju po hijerarhiji oni koji su takođe ako ne velike, a ono bar poznate ličnosti – novinari, umetnici, i koji svojim ostvarenim autoritetom daju težinu i značaj izgovorenim rečima o velikim ličnostima koje tumače. U viđenju i tumačenju uspeha velikih ličnosti, posmatrač neizbežno ugrađuje deo vlastitog karaktera, naročito na psihološkoj relaciji ličnost – društvo.
Svaki narod/nacija ima svoje velike ličnosti i prirodno je da su najpoznatije i najprisutnije u javnosti. Ukoliko je društvo kao celina neuspešno, što znači neravnomerno razvijeno sa ogromnim razlikama između centara i periferija, kakvo je srpsko, prisustvo u medijima velikih ličnosti je gotovo svakodnevno.
Vesti u medijima da je Đoković skinuo majicu, počešao se iza uveta, mahnuo nekom u publici, prošetao nekom ulicom, izašao na balkon, zapevao, ušao u more… deo su naše poznate, žalosne i niske medijske stvarnosti, koja je dobrim delom i opravdan razlog dugotrajnih protesta građana. Svakodnevno medijsko ”glodanje” ličnosti Novaka Đokovića”, između mnogobrojnih drugih jada, samo podržava prazninu života masovnog čoveka, dok istovremeno narušava integritet i dostojanstvo samog N. Đokovića, srozavajući ga medijski na nivo rijaliti zvezda. Zanimljivo je da Novak Đoković prisatje na to.
U mnogim tumačenjima sportskih uspeha tenisera Novaka Đokovića, naglašava se da je on došao kao posledica pripadanja srpskoj naciji i kosovskim korenima, njegovoj savršenoj kontroli psihofizičkim procesima u ostvarenju cilja da se bude najbolji u sportu koji nije značajno prisutan kod nas.
Je li Novak Đoković jedini koji je uzeo ”višak slobode” te anglosaksonske i srodnih kultura i pokazao im kako i on može…? Šta je sa ostalim velikim sportistima i ličnostima koji ne pripadaju toj kulturi, a postizali su fantastične karijere? Kome su oni dokazivali ”da mogu…”?
Mislim na hiljade afričkih, latino američkih sportista, onih iz Poljske, Mađarske, Japana, Kine, balkanskih zemalja… Prirodno je da svako od njih ima želju da bude najbolji, ne radi Amerikanaca ili Evropljana, u nekim sportovima njih i nema, nego zato što su radom razvili svoj talenat i dostigli mogućnost da se takmiče na visokom nivou. Uspeh je uvek zasnovan na marljivom radu koji stvara pogonsku želju da se bude najbolji, da se pobedi. Ne da se dokazuje nešto protivniku kao takmičaru, lično. Pa ni drugi nisu osvajali nagrade na raznim takmičenjima, jer se tamo nekima htelo nešto dokazati. Ne igra Đoković tenis samo protiv Amerikanaca, Nemaca, Francuza, Britanaca. Ima tu i Bugara, Rusa, Kineza, Španaca, Argentinaca, Hrvata, Bosanaca…
Zašto pišem ovaj članak? Da bih na živom primeru ukazao kako se bez ikakve potrebe pravi mit, pribegava mitskom objašnjenju sportskog uspeha Novaka Đokovića. A mit i mitomanija će nas na kraju obogaljiti, jer znači prenebregavati stvarni život, zanemariti rad i znoj kao jedini častan put bilo kojeg uspeha, i utapati lenjost, sporost, površan i tugaljiv život masa u mitske predstave o njihovoj izmišljenoj moći.
Kad se u bačvu vode uspe litar kerozina, neće se dobiti benzin!
Novakov uspeh nema nikakve veze sa njegovim srpskim i kosovskim poreklom. Kada bi ovakve predstave bile tačne, onda bi Srbi, pogotovo kosovskog porekla, bili najbolji u svemu i ne bi bilo velikih ljudi iz drugih naroda. Zašto bi se ovakva objašnjenja odnosila samo na Novaka Đokovića? Šta je sa mnogima koji imaju kosovske korene, Srbi par exselans, ali bi bilo krajnje uvredljivo pominjati ih pored jedinstvene ličnost Novaka Đokovića.
Za svaki uspeh u bilo čemu potreban je talenat, volja, potpuna posvećenost, podrška porodice i sistematičan neprestani spartanski rad i trening. Nedavno je objavljena studija koja tvrdi da čovek može da dostigne velike visine u onom čime se bavi, ako trenira sistematično tri sata dnevno u periodu od deset godina. U ovom nema ni pomena, a kamoli prisustva značaja nacionalnog porekla. Zašto je bugarka Štefka Kostadinova vlasnik rekorda u skoku uvis od 2,09 cm 35 godina a nije sa Kosova? Zašto je norvežankaTrine Hatestad desetak godina dominirala u bacanju koplja a nije sa Kosova? Ili Janika i Ivica Kostelić koji su bili dugi period suvereni u svetskom skijanju a nisu sa Kosova? Dolaze iz zemlje koja nema nikakve tradicije u zimskim sportovima! Eto, nekim čudom ni kenijski trkači nisu kosovskih korena. Bar još nije dokazano. Pakistanci su decenijama bili velesila u hokeju na travi, a nisu Srbi! Ni Magnus Karlsen, koji je postao velemajstor u šahu sa 14 godina, a svetski šampion sa 23. Nikada nisam pročitao, a verovatno nikom ozbiljnom nije ni palo na pamet da Magnusove uspehe veže za njegovu nacionalnu pripadnost. Ovakvih primera ima bezbroj. Samo je kod nas, nebeskih, to razlog uspeha. Smešno i žalosno!
Koliko god se trudili, ipak pod kišobran Đokovića, i Tesle, i Pupina, i Milankovića (naravno da ih ima još) ne možemo se svi nagurati. U stvari ne može niko! Koliko god se trudili da to objasnimo, nemamo ama baš nikakve veze sa njihovim uspehom!
U svetu ima više hiljada velikih ličnosti u raznim periodima istorije i u raznim delatnostima a da njihova veličina nema nikakve veze sa njihovom nacionalnom pripadnošću. Niko od njih, a i od nas nije birao nacionalnu pripadnost, ona nam je data majkom i ocem. Možemo to posle da menjamo, ali to je izbor, ali i izbor je sudbina. Niko od sudbine nije pobegao, a da ga ona naknadno ne ščepa, reče neko.
Kada se pogleda snimak deteta Novaka Đokovića na teniskom terenu, kako poslušno i ozbiljno izvršava šta mu trener kaže, oseti se njegova čudnu neobičnost. Teniski reket je držao svojim dečijim prstićima sa toliko ljubavi i brige, pritezao ga grudima kao brižna majka voljeno dete!
To je ishodište Novakovog uspeha – stameno mermerno postolje na kojem počinje gradnja snažne teniske građevine, vrhunskog teniskog maestra Novaka Đokovića. U toj građevini svoj rad ugradili su Jelene Genčić, Nikola Pilić, verovatno još neki, a šef radilišta je bila porodica Đoković sa vodećom ulogom oca Srđana. Kad je građevina završena, veličanstvena, snažna i trajna, onda su u nju počeli da ugrađuju mitske materijale, razni slobodni zidari, umetnici svaštari, izražavajući uglavnom ličnu percepciju nepravednog sveta, u kojem je Novak taj koji ”misli” njihovim glavama.
A Novak to ne čini upravo zbog veličine kojoj se dotični ne znaju ni diviti.
Uspeh Novaka Đokovića je rezultirao zavidnim novčanim zaradama. Pokazuje odanost porodici, bližoj i široj, rodoljublje, plemenitost, humanost, empatiju, OSOBNOST kao vrh razvijenosti ličnosti, pa i herojstvo.
Ali i mega luksuzan život, baš po klišeima evro-američke kulture, kojoj on nešto ”dokazuje”, prema mnogim mitskim i štetnim objašnjenjima teniskog fenomena Novak Đoković.
U povremenim sudarima sa svetom kojeg doživljava i tumači svojom OSOBNOŠĆU, neprestano je prisutno naglašeno poštovanje prema drugima. U ovome se Novak toliko razlikuje od najvećeg dela Srba, da deluje neverovatno da je naše gore list. To je vrhunac kvaliteta jedne ličnosti, to je Novakova ljubav kojom zrači prema svima, a koja ga štiti i pomaže da i dalje uspešno ide putem koji je izabrao!
Stavovi autora teksta ne odražavaju nužno uređivačku politiku redakcije Direkta.