U vremenu kada se brojni hobiji i sportovi pretvaraju u neku vrstu biznisa, priča Trebinjca Mira Delića se izdvaja. On već tri decenije uživa u svom hobiju – uzgoju golubova srpskih visokoletača iako, kako kaže, od toga nikada nije zaradio ni marku.
Priča nam da mu zarada nikada nije ni bila cilj, jer ovaj hobi je za njega isključivo ljubav.
Priznaje ipak da mu u Trebinju nedostaje udruženje koji bi okupilo ljude sa ovim hobijem, koje bi ih možda dovelo i do organizovanja takmičenja, čime bi, smatra, i njegova ljubav prema njima dobila jednu dodatnu dimenziju.
„Nikada nisam učestvovao na takmičenju s njima pošto u našem oktuženju toga nema. Učlanio sam se u udruženje iz Bijeljine, od njih dobijem prstenove za mlade ptice gdje im piše broj, ali ipak ne mogu sa pticama da učestvovuje na takmičenju“, priča Delić i pojašnjava da za takmičenje Srpskih visokoletača komisija, sastavljena od nekoliko stručnih ljudi, dođe kući gdje su stalno nastanjeni golubovi.
„Kada bih ja mogao učestvovati i kada bih odabrao svojih pet – šest golubova, komisija bi zabilježila njihov prvi let, najduži, najkraći, pa nakon toga izvukla prosjek njihovog letenja“, pojasnio je Delić kako se odvija takmičenje za golubove visokoltetače.
Međutim, kako toga kod kod nas nema, Delića ispunjava posmatranje njihovog dugog leta.
„To je stvarno adrenalin kada vidiš pticu visoko, visoko da leti, pratiš je dvogledom i treba ti i vremena za to“, kaže naš sagovornik kojem su srpski visokoletači bili ljubav na prvi pogled.
Zbog golubova i suze i ponos
„Sjećam se i kao dijete bi ih pratio, pa nekada se znalo desiti da golub nestane ili ga odnese grabljivica, tada bih prolivao suze i suze. Znao sam kako se koji golub zove, kada se izlegao, pošto smo brat i ja smo vodili evidenciju naših golubova“, prisjeća se naš sagovornik koji je prvi put srpske visokoletače kao dječak vidio u novinama Zov. Zaljubio se u njih, kaže, na prvi pogled.
Nakon upornog moljakanja roditelja, kako nam priča, uspio je da se izbori i da naruči prvi par golubova iz Srbije.
„Golubove je imao i jedan moj komšija, dobro ih je hranio, ali kada bi ih pustio oni ne bi nigdje išli sa kuće. Kod mene nije bilo tako, ja moje kada bih pustio oni odmah odlete i na nebu od njih se vidi samo tačka, a meni, kao dječaku, srce bude ogromno“, prisjeća se naš sagovornik sreće koju su mu pričinjavale ove životinje.
„Kao mali znao sam da se tresem kao prut hoće li golub sletjeti na kuću ili golubarnik“, prisjeća se Delić i dodaje da se golubovi sa pedigreom uvijek vrate.
Mirovi golubovi nisu na prodaju
Kako nam priča naš sagovornik, njegovi golubovi nisu na prodaju, ali uvijek rado pokloni nekom ko želi da ih hrani. U zavisnosti od ljepote, ali i pedigrea, priča nam da ove životinje znaju biti i jako skupe. Pored visokog i dug let (do visine od 1500 m) karakteriše ih i kružni let (leti u krugovima prečnika od 50 do 200 m) i let u jatima od 5 do 14 ptica.
Zbog goluba odbio i bicikl
Priča nam i da je odbio i komšijinu ponudu da dobije bicikl u zamjenu za goluba.
„Iako je tada bicikl, pogotovo za dijete, bila velika stvar, ja nisam želio prodati moga goluba. I, evo, ljubav prema njima traje skoro trideset godina koliko i imam golubove srpske visokoletače. Maticu, odnosno golubove koji su malo bolji, koji se ne puštaju imam pet pari, a uz to imam još oko 70-80 komada sigurno“, priča Delić.
Pored golubova, kaže, voli i ostale životinje, pa kod kuće gotovo da ima mali zoološki vrt.
„Imam i pse, ribice akvarijumske, a imam i nekolika pari golubova pismonoša za koje je karakteristično da se uvijek vraćaju svojoj kući“, zaključuje naš sagovornik.