Na šta nam je zemlja spala, a i mi kukavci sa njom jerbo joj dođemo kao neka deca. “Što Momčilu do kolena beše, Vukšinu po zemlji se vuče”, recitujemo gledajući u ogledalu današnje sebe sećajući se kakvi smo nekad bili. Kako se putovalo, šta je naš pasoš značio, a na šta smo se sveli.
Evo, Hrvatska ode u Šengen, a nama trube da bi taman bilo da na kraju ulice postave granicu. “Šta fali, ljudi se u redu zbliže, posebno ako se satima čeka. U otuđenom svetu, to je najbolje što vlast može da uradi za vas”, govore, a što je još gore, na kraju ćemo i poverovati.
Na čelu stada je baja koji kaže da se zuluma u zajednici više trpeti ne može. Pustio je goluba glasonošu da po svim srpskim zemljama raznese glase da je najbolje da se razgraničimo.
Tako smo, baš u momentu kad su Hrvati ušli u Šengen i sad komotno mogu po celoj Evropi bez zadržavanja, čuli da smo mi granica željni i da bi baš jedna zgodna bila na Vracama. Pa kad u tri krenete s posla da vas pod ručnom dočeka rampa. A vi, lepo, u koloni, brzinom puža, forsirate uzbrdicu. Nema ništa lepše od čekanja na granici.
Još su sveže uspomene sa letovanja, krenuli ste na more, putujete već satima, a kolona kilometarska. Svako u autu, van sebe od sreće što smo ograđeni. Pominje sve one koji nas decenijama brane i njihovu užu i širu familiju. Dakako, red na granici, kao i do sada, neće čekati onaj fini svet podzemlja koji je, spram sebe i svojih potreba, kreirao ovo što imamo na zemlji, a zovemo država.
Sreća jedna neizreciva, što bi rekao Đole.
A kreatori su u proces reciklaže ubacili dosadašnju Vladu i čekaju koga će da izbaci, da ne kažem povrati. Imena nisu važna jer se zna ko je glavni baja. Svi ostali su prosto vršioci radnje. Najbolje ako ne postavljaju pitanja. Uostalom, odsudni se trenutak protegao na deceniju, pa ćemo lako svakog ko sumnja proglasiti za neprijatelja.
Tu je i nešto što sada naukom zovemo da naš čardak podupre. Pa se tako prošle nedelje iz Bijeljine javio izvesni istoričar Antić koji je rekao da sve ostavimo po strani i da se borimo za nacionalni interes. Spram njega, dakle interesa, su nebitni i posao i porodice. Nije važna ni hrana, ni život, ni to što ste možda bolesni, a nemate para za besplatno lečenje. Po Antiću je, dakle, najvažnije očuvati njega, pa makar svi crkli.
Opozicija je, napokon, u nedelji iza nas na javnom servisu dobila prostor.
“Smucao se sa komšijom iza mojih leđa. Dok sam ja radila, on je smišljao kako da me prevari”, izbacila je Jelena prljav veš iz PDP-a pred zluradi komšiluk.
“Ona je prva počela sa tim snimcima, ali, nek’ joj Bog da kako je zaslužila”, povratili su Draško, Ivan & Co.
Raskid dobija na snazi, prva epizoda je prenošena uživo. Ljubitelji ovog žanra su zauzeli svoje pozicije i iščekuju nastavak. Već vidimo da će on, kao svaki rijaliti, zadovoljiti one sa najnižim porivima.
No, ima i nezadovolj(e)nih. Radovan je ocenio da javna preduzeća nisu bila na visini zadatka.
“Nisu nama, ovaj, nisu republici uplatila onoliko koliko su trebala, zato ćemo im dati novi menadžment koji će raditi u našem, ovaj, interesu republike”, izmucao je premijer, koji često podseća na neku kopiju, verziju premijera za siromašne.
Svaki put kad ga čujemo se zapitamo: Da li je to najbolje što možemo? Da li je ovaj čovek najsposobniji među nama? Odgovor je jasan kao i spoznaja da je sve ovo što se nama plasira ispod svakog nivoa, za normalnog čoveka i uvredljivo.
Ali, normalni su mahom otišli. Ostatak se ovde smatra neprilagođenim, takoreći sa falinkom. Dakle, nije do prost(ačk)e većine, nego je problem manjina koja sreću kvari.
“Što su naši političari uspešniji, nama sve teže. Što nas više brane, mi sve jadniji”, mogao bi da zaključi neki trezveni stanovnik.
Zato smo instalirali istoričare koji za svaku dilemu imaju odgovor.
“Ali, teškoće su nešto što nas prati od kad je sveta i veka, naši stari su stradali, zar bi ti da se izvučeš, da te ta čaša zaobiđe i tako izneveriš slavne pretke?”.
Ako ne verujete, dovoljno je bilo da vidite kako su se političari sećali boraca i slavili Mitrovdan prošle nedelje.
Zaključak koji se nameće je da se baš ništa nije promenilo za 100 godina. Između naroda koji će pozlatiti i boga koji će platiti su patnja i očaj koji oni niti vide niti razumeju.
Ali je poruka potpuno jasna. Sami pali, sami se ubili. Vreme boraca je prošlo, političari jašu.