Glumio je zabrinutost baja, glumio je strepnju i suze Vučić, jer je prošle nedelje odigrana predstava za domaću publiku. Svet ide dalje i ne brine za nas. Zainteresovani su samo oni jerbo je vladati ovde tako slatko i unosno, a bez rizika. Eliminisali su ono što je moglo da predstavlja opasnost. Zato su sve luđi.
Ako ste mislili da je Orvelova ‘84. fikcija, ove nedelje ste se mogli i lično uveriti da je istina, kada je oni interpretiraju, veoma relativna kategorija. U Srbiji koja sve više podseća na Severnu Koreju na tlu Evrope, državni mediji su javili da smo pobedili, mada se, kada je u pitanju glasanje u Njujorku, uglavnom može govoriti o hiljadama ubijenih, nezamislivo velikim traumama i ožiljcima od kojih, evo, ne možemo da se oporavimo trideset godina. Čitave generacije smo izgubili, a sudeći po ostrašćenosti, bacamo i one koje dolaze.
Filozofija da se sa budalom i pokvarenjakom ne treba raspravljati nego se povući nas je dovela dotle da su sada najgori među nama prigrabili zastave i glume patriotizam.
Mora se priznati da je u Srbiji ludilo uznapredovalo pa su organizovane “spontane” proslave i kolone auta sa sve istim zastavama. To što su one posle završavale u smeću izvršioce ne brine. Njima je zastava oduvek bila za jednokratnu upotrebu.
Takvi su i bili u Srebrenici, Štrpcima i ostalim mestima za koja se samo misli da su sinonim stradanja drugih. U njima je ubijeno sve dobro čime smo mogli da se ponosimo, tu smo stradali kolektivno. Ovi što se sada ponose time su naša kosmička kazna. Ili božija, ako vam je tako draže.
U pravoslavnom svetu, sudeći po potezima crkvenih velikodostojnika, Bog se bavi stanogradnjom, a kvadrat mu može prebaciti i 5 hiljada evra.
“U raju, a na zemlji”, glasila bi otprilike reklama investitora- SPC, da im treba. Ali je njima marketing čisto gubljenje vremena jer stanovi idu kao alva što i ne čudi s obzirom da toliki narko novac, ako je suditi po skaj razgovorima i iskustvu življenja na ovim prostorima, treba oprati.
Ipak, oni koje smo (kažu) birali nije taj sladak život opio. Iako im je kašika upala u med misle na nas sa jajima u procepu.
Da nam 30 jaja bude 60 feninga jeftinije pobrinula se cela Vlada, a ponajviše ministar Denis.
Od njega se ni toliko nismo nadali, pa smo dobili, složićete se, baš veliku stvar.
Zato nije ni čudo što je najveći među njima poznatiji kao veliki baja sposoban da od jednog pravi dva, ne jaja nego feninga.
Dok se Vučić umotavao u zastavu u Njujorku, a cela Vlada Srbije u Beogradu, dotle je baja raspalio aparat sa kokicama na stadionu u Banjaluci.
“Dok oni glume, ja mogu i da zaradim”, praktičan, kakvim nam ga je bog dao još od onomad sa paprikama, nije samo gledao sestrića kako diriguje fudbalskim savezom države koju ne priznaje, nego je pravio i prodavao kokice na utakmici finala BiH.
“Ne priznajemo BiH, ali možemo da se okoristimo. Pokrili smo sve- od poljoprivrede do razonode. Milina jedna“, zadovoljno je trljao ruke mozak svake (milionske) operacije ovde.
Za to vreme CIK je raspisao izbore na koje će, naravno i baja sa svojim satelitima. Nije prvi put da baca pesak u oči i govori jedno, a radi drugo.
“Važno je da nemaš grižu savesti. U stvari, najvažnije ti je da savest nemaš uopšte”, rekao bi baja u nekom nastupu iskrenosti. Ipak, pošto do toga ne dolazi, možete proći kao predsednik UN-a koga je nazvao smradom.
Kad se podigne magla i pesak iz Sahare koji opet najavljuju, možda ćemo uočiti istinu da je penzionera ovde duplo više nego osnovaca i srednjoškolaca zajedno. I to je pravi odgovor na pitanje kakva nas budućnost čeka. Ostaje nada da će oni koji dođu znati da cene divnu zemlju kojom smo nagrađeni. Mi definitivno nismo.