Viši sud u Beogradu je 7. februara prvostepenom presudom, za ratni zločin u Štrpcima, na ukupno 35 godina zatvora osudio 4 pripadnika jedinice „Osvetnici“ koja je 1993. godine, u vreme rata u BiH, bila u sastavu Vojske Republike Srpske (VRS).
Piše: Una Sabljaković/ Peščanik
Presudom je utvrđeno da su Gojko Lukić, Jovan Lipovac, Duško Vasiljević i Dragana Đekić 27. februara 1993. godine učestvovali u otmici i ubistvu 20 osoba, mahom Bošnjaka, koje su kidnapovali iz voza na liniji Beograd-Bar.
Njih četvoro su sa još nekoliko osoba u vozu legitimisali putnike, onda ih odveli u mesto Prelovo, gde su im oduzeli sve vredne stvari, brutalno ih pretukli i naredili da sa sebe skinu gotovo svu odeću. Potom su ih odvezli u selo Mušići u blizini Višegrada, gde su ih drugi pripadnici njihove jedinice, kojima je komandovao sada haški osuđenik Milan Lukić, ubili, pa njihova tela bacili u reku Drinu.
Iako je Tužilaštvo za ratne zločine tražilo po 20 godina zatvora za Gojka Lukića, Jovana Lipovca i Duška Vasiljevića, a 10 za Draganu Đekić, koja je u vreme kada je učestvovala u ovom zločinu bila maloletna, Viši sud osudio ih je na duplo niže kazne.
Takva odluka doneta je iako je za isti zločin 2004. godine Nebojša Ranisavljević u Crnoj Gori pravosnažno osuđen na 15 godina zatvora, dok je u BiH prvostepenom presudom na po 13 godina zatvora nedavno osuđeno još 7 počinilaca ove otmice i masakra.
Među 20 žrtava jedinice „Osvetnici“ bio je i Toma Buzov, koji je bio oficir JNA u penziji, a 27. februara 1993. godine putovao je u Podgoricu gde mu je sin bio na odsluženju vojnog roka.
Kada je video da njegove saputnike odvode iz voza, usprotivio se naoružanim vojnicima, upitao ih iz koje su vojske, pa su onda i njega odveli i od tada ga više niko nije video.
Dvadeset tri godine posle zločina u Štrpcima, Aleksandar Šapić je kao tadašnji predsednik opštine Novi Beograd otkrio spomen ploču Tomi Buzovu na kojoj piše: „U znak sećanja na humanost i hrabrost“, bez objašnjenja šta se, gde i kada Buzovu dogodilo.
Ta delimično izrečena istina na spomen ploči Buzovu asocira na delimično utvrđene činjenice u vezi sa slučajem Štrpci – zna se ko su direktni izvršioci, ali ne i da li je tačno ono na šta predstavnici nevladinih organizacija, tužioci za ratne zločine i porodice žrtava godinama skreću pažnju – ovaj masakr nije bio incident, nego rezultat planirane akcije za koju je mesec dana unapred znao državni i vojni vrh Republike Srpske, Srbije i cele SRJ.
Nikada nije sudski provereno da li su takve tvrdnje tačne, iako su na suđenju Nebojši Ranisavljeviću predočeni dokumenta i izjave svedoka koji navode na zaključak da ovaj zločin nije bio isključivo odgovornost jedinice „Osvetnici“.
Upravo na to u svojoj knjizi „Otmica u Štrpcima“, skreće pažnju advokat Dragoljub Todorović, koji je na suđenju Ranisavljeviću bio punomoćnik oštećenih. Među predočenim dokumentima je i onaj iz koga se vidi da je direktor Sektora za odbrambene pripreme i zaštitu Železničko transportnog preduzeća (ŽTP) Mitar Mandić, mesec dana pred otmicu napisao generalnom direktoru ŽTP-a da je saznao da pripadnici VRS-a planiraju da zaustave voz Beograd-Bar i kidnapuju putnike.
Jasno je da je znao je i gde će se to dogoditi, jer je kao mogućna mesta otmice pomenuo Štrpce i Goleš. O tome je informisao Kolegijum ŽTP-a, imao sastanak sa predstavnicima policije i službe Državne bezbednosti, a na kraju i sa pomoćnikom ministra odbrane Srbije, generalom Branislavom Kuzmanovićem.
Kuzmanović je, piše u istom dokumentu, obećao da će o najavi otmice obavestiti ministra odbrane Srbije, a on Vojsku Jugoslavije. ŽTP je u istom dokumentu naveo i da je od Ministarstva odbrane tražio da izvrši pritisak na vojsku VRS da odustane od otmice, a od Vojske Jugoslavije i MUP-a da pomognu u boljem obezbeđivanju železnice.
Među indikatorima koji ukazuju na to da je otmica bila planirana sa ciljem da se kidnapuju pripadnici nesrpske nacionalnosti su i tvrdnje jednog svedoka da je kondukter, pošto je voz krenuo iz Beograda, na kartama putnika upisivao njihova prezimena.
O brižljivo skovanom planu govori i izjava Zorana Udovčića, vođe policijske patrole za obezbeđivanje voza. On je posvedočio da je dobio patrolni list sa instrukcijama da u stanicama Štrpci i Goleš pripadnicima VRS-a omogući da legitimišu putnike, uz obrazloženje da će oni iz voza odvesti „lica srpske nacionalnosti koja su vojni obveznici VRS-a“.
Kada je u Štrpcima video da neki od putnika silaze iz voza u pratnji naoružanih ljudi, to mu nije bilo sumnjivo, jer je dve nedelje ranije, kada je takođe bio u pratnji voza, video vojnu policiju RS-a u potrazi za dezerterima.
Ipak, nešto više od godinu dana posle otmice, u Beogradu je u vezi sa ovim slučajem pokrenuta istraga protiv Milana Lukića, ali je samo dvadesetak dana kasnije i obustavljena. To je obrazloženo između ostalog i time što se u krivičnoj prijavi tužioca pretpostavlja da oteti putnici više nisu živi, ali da njihove porodice za to nisu priložile nikakve dokaze.
Lukić je ubrzo posle toga izručen RS-u. On je kao izvršilac znao ko su bili naredbodavci otmice, pa je, navodi advokat Todorović, zbog mogućnosti da će o tome progovoriti, po brzom postupku prebačen u RS.
To da su institucije u Srbiji izbegavale da same istraže ovaj slučaj ili barem drugima pomognu da to učine, tvrdila je i Komisija za prikupljanje informacija o otmici putnika iz voza u Štrpcima, koja je 1994. godine bila formirana u Crnoj Gori.
U izveštaju iz 1996. godine Komisija je navela da je tadašnjem predsedniku SRJ Zoranu Liliću uputila molbu da im dostavi informacije na osnovu kojih je u jednom intervjuu rekao da je Milan Lukić samo „puki izvršilac“ ovog zločina, ali da odgovor nikada nije dobila.
Na njihovu molbu da im pošalju informacije u vezi sa otmicom u Štrpcima ostali su nemi i MUP SRJ i ministar pravde Srbije, dok su od MUP-a Crne Gore dobili informacije koje su već bile poznate medijima.
„Ovdje je neophodno eksplicitno izvesti stav da se odgovornost za dosadašnji neuspjeh istrage mora vezati za politički vrh, kako Srbije i Crne Gore, tako i SRJ“, navela je Komisija.
Paradoks je da je porodice nestalih u maju 1993. primio tadašnji predsednik SRJ Dobrica Ćosić koji im je rekao „nema nikakvih novih podataka o otmici, a da molbe upućene Aliji Izetbegoviću nisu urodile plodom“.
Porodice žrtava primio je i Slobodan Milošević koji im je kazao da se čini sve kako bi se rasvetlio zločin u Štrpcima, a onda, verovatno nehotice, skrenuo pažnju baš na ono što je možda pokušavao da sakrije – naglasio je da „nikakvih viših interesa nema“ kao i da „ništa neće biti zataškano“.
Iako u optužnici protiv Gojka Lukića, Jovana Lipovca, Duška Vasiljevića i Dragane Đekić piše da je 27. februara 1993. godine u Višegradu formirana oružana grupa VRS-a sa zadatkom da iz voza kidnapuje putnike nesrpske nacionalnosti, istraga o tome ko je tu grupu organizovao nikada nije pokrenuta.
Da je država učestvovala u organizaciji ovog zločina ukazao je i prvi glavni tužilac za ratne zločine u Srbiji Vladimir Vukčević: „Voz ljudima daje neku sigurnost. Otmica iz voza, to mi je tada palo na pamet, a onda i u razgovoru sa dobro obaveštenim ljudima, nije mogla da se uradi bez učešća države“, rekao je Vukčević u dokumentarnom filmu „Voz 671 – Slučaj Štrpci“.
Zbog toga deluje da je namera da se istina u vezi sa slučajem Štrpci samo delimično utvrdi, u skladu sa spomen pločom Tomi Buzovu, čiji natpis deluje nedovršeno. To je u saglasju i sa blagom presudom Višeg suda u Beogradu koju još samo Apelacioni sud može da ispravi ukoliko prihvati žalbu Tužilaštva i odredi strožije kazne počiniocima ovog filmski svirepog i po svemu sudeći temeljno planiranog zločina.