Sa Ljiljom Lukić iz Fondacije “Lara” smo razgovarali o radu Sigurne kuće u Bijeljini, izlaznim strategijama koje su ključne u procesu resocijalizacije žena žrtava nasilja i društvu koje je sklonije da osudi žrtvu silovanja nego silovatelja. I dalje lečimo posledice čiji je uzrok u patrijarhalnom vaspitanju koje kaže da šamar nije ništa.
Fondacija “Lara” već 11 godina vodi Sigurnu kuću u kojoj utočište pronalaze žene žrtve nasilja sa područja koje pokriva Okružno javno tužilaštvo Bijeljina, uključujući i Brčko.
Ona pruža smeštaj za 21 osobu što je nedovoljno za potrebe ovog područja, pa je u toku procedura da se kapaciteti prošire. Uprkos ograničenim mogućnostima pronađe se način da se svima koji pomoć zatraže ona i pruži. Sa druge strane, pionirski poduhvat “Lare” da ovo društvo pruži podršku ženama koje smognu snage da iskorače is kruga nasilja, daje rezultate.
[stextbox id='naslov’ caption='Žrtva je kod nas uvek kriva’]Mi imamo kod seksualnog nasilja da se uvek žrtva osuđuje. Što je popila, što je išla tom ulicom, što je obukla tu haljinu. Još u komentarima nisam videla da je neko osudio silovatelja. Uvek je žena kriva zato što je silovana. Što je čekala dosad da prijavi? Kao da je ona jedva čekala da je razapinju svi u javnosti. Ona se šest puta retraumatizuje nakon silovanja zato nam je potrebno posebno društvo senzibilisati. A to se radi još u školi”, ističe Ljilja Lukić.[/stextbox]
“Situacija se promenila i što se tiče samog sistema i zaštite žrtava. Nije idealno, ali je mnogo bolje nego što je bilo pre 10-15 godina”, ističe za “Direkt” Ljilja Lukić, projektna koordinatorka u fondaciji “Lara”.
“Postoje protokoli o postupanju i oni funkcionišu, posebno u većim centrima kao što je Bijeljina. Tu su uključeni sud, tužilaštvo, policija, Centar za socijalni rad, Lara i tačno se zna šta ko radi, šta je čija nadležnost. Desi se problem u nekim manjim sredinama gde je još uvek tabu nasilje u porodici I gde smo mi te koje narušavamo bračnu zajednicu, koje nagovaraju žene da se razvedu. Na sreću sve je manje takvih slučajeva”, kaže naša sagovornica.
Nasilje nije samo fizičko
Iako se čini da sistem mnogo bolje odgovara u situacijama kada dođe do nasilja ili kada se žrtva osmeli da ga prijavi, broj slučajeva je u porastu. Prema rečima naše sagovornice, teško je reći da li je razlog to što su žene spremnije da ga prijave ili zato što je nasilje učestalije. Ono što je sigurno je da se dešava ženama bez obzira na obrazovanje, godine ili status u društvu kao i da pomoć traže nakon više godina trpljenja nasilja. Okidač je uglavnom spoznaja da joj je život ugrožen.
“Retko će doći u sigurnu kuću žena koja je doživela prvi ili drugi put nasilje. To su uglavnom godine u kojima je ona doživljavala nasilje. Kad je u pitanju starosna dob, uglavnom su to žene između 35 i 40 godina, ali one kad dođu izgledaju mnogo starije. Dugo trpe nasilje i to postaje deo njihovog života, fizički propadaju i nikad ne mogu da pretpostavim koje su godište”, naglašava Ljilja Lukić i dodaje da uglavnom od nasilnika beže sa decom.
“Skoro smo imali smeštenu ženu sa 4 dece”.
Godine edukacije su uticale i na podizanje svesti o tome šta sve nasilje jeste, pa se sada javljaju i žene koje trpe psihičko nasilje, koje prepoznaju ekonomsko nasilje i to da postoji silovanje u braku. Ipak, prema rečima naše sagovornice, ovi vidovi nasilja su teže dokazivi na sudu i u tom smislu bi trebalo još da se radi na senzibiliziranju javnosti, a posebno tužilaštva i policije.
Zbog doma punog nasilja trebaju nam veće sigurne kuće
Uprkos ograničenim kapacitetima, uvek nađu načina da zbrinu sve one koji se odvaže da izađu iz kruga nasilja. Zbog toga je “Lara” pokrenula proceduru za proširenje. Administrativni poslovi su skoro okončani, pa očekuju da će uskoro krenuti i građevinski radovi. Ljilja Lukić ističe da su u tome imali podršku grada Bijeljine.
[stextbox id='naslov’ caption='Nasilje i u adolescentskim vezama’]Od malih nogu nas uče da ko se tuče taj se voli. Opravdava se da je muškarac taj koji treba da lupi rukom od sto i kaže: biće kako ja kažem! Na ženi je da radi, trpi i ćuti i tako sa generacije na generaciju. Alarmantno je da je, a radili smo istraživanje, nasilje u adolescentskim vezama prisutno. Ono što je specifično u adolescentskim vezama je da su i devojčice i dečaci nasilnici. Oni se međusobno tuku. I onda se nasilje još u tom uzrastu normalizuje kao nešto što je u redu u vezi i onda se kasnije to provlači kroz život i prihvata”, objašnjava naša sagovornica. [/stextbox]
Tokom boravka u Sigurnoj kući ženama se pruža pravna i psihološka pomoć, imaju mogućnost dokvalifikacije i prekvalifikacije kako bi stekle ekonomsku sigurnost koja je ključna za normalan život posle izlaska iz kruga nasilja.
“Ono što je bitno su izlazne strategije. Ne mogu tek tako izaći iz sigurne kuće. Zakon predviđa 6+6 meseci, ali se boravak produžava sve dok je u njihovom interesu da tu borave ili dok traje sudski proces. Idealno je kada joj pomognemo da nađe posao da delom ima materijalnu sigurnost. Imali smo slučajeva da nam se neke agencije za edukaciju same javljaju i besplatno nude obuke za žene koje žele da nauče računovodstvo, rad na računaru ili slično. Poslodavci su takođe sve više raspoloženi da zaposle žene žrtve nasilja, naravno ako odgovaraju kvalifikacijama. Ranije su bili skeptični, razmišljali da će doći nasilnik, napraviće neki problem. Međutim, sve je bolja klima, pa imamo slučajeva da žene, još dok borave u sigurnoj kući, nađu posao”, kaže naša sagovornica.
Veliki broj obustavljenih istraga
Nakon niza izmena postojećeg zakona u pripremi je novi Zakon o zaštiti od nasilja u porodici. Naša sagovornica ističe da će zagovarati da na neki način budu plaćene osobe koje rade na SOS telefonu. Razgovor sa njima je često prvi korak pre dolaska u sigurnu kuću. Potom, trebalo bolje urediti institut osobe od poverenja koji je uveden izmenama zakona pre nekoliko godina i koji se pokazao kao veoma dobro rešenje. Iskustvo sa terena pokazuje da je bitno i da se nasilniku zabrana prilaska izriče automatski po smeštanju žene u sgurnu kuću.
[stextbox id='naslov’ caption='SOS broj 1264’]Rad sigurnih kuća je uređen pravilnikom koji je donela Vlada RS koja iz budžeta finansira 70% troškova boravka osobe u njoj, a 30% plaća centar za socijalni rad opštine iz koje dolazi žrtva. U RS postoje tri sigurne kuće. Pored Bijeljine, sigurnu kuću ima i Banjaluka i Modriča. Za ovo područje je aktivan i besplatan SOS broj 1264, dostupan 24 sata, 7 dana u nedelji.[/stextbox]
“Ono na čemu ćemo insistirati je da nasilje u porodici ostane kao krivično delo. Ranije je moglo da se kvalifikuje i kao prekršaj. Nakon izmena zakona u maju 2020. ono je kvalifikovano kao krivično delo i prema nekim našim iskustvima smatramo da to tako treba i da ostane. Mada, ima onih koji smatraju da bi trebao da bude prekršaj zbog bržeg procesuiranja. Ono što je karakteristično je veliki procenat obustavljenih istraga ili donetih odluka o nesprovođenu istraga. Tužioci započnu, pa odustanu od istrage s obzirom da se svi dokazi svode na svedočenje žrtve koja često odustane jer je u strahu od odmazde ili se predomislila iz nekog razloga”, objašnjava Ljilja Lukić.
To znači da smo u praksi daleko od onoga što predviđa Istambulska konvencija koju smo ratifikovali među prvim zemljama i prema kojoj usklađujemo zakon. Ona insistira na tome da pored svedočenja moraju da se prikupljaju i drugi dokazi.
Iako se dosta odmaklo tokom protekle decenije, još je mnogo posla pred našim društvom ukoliko želi da se uspešno bori protiv nasilja.
“Odgovor sistema mora biti još bolji, a izlazne strategije sigurnije jer je ženama veoma važno da budu sigurne da će da se resocijalizuju i da će imati koliko-toliko normalan život posle izlaska iz nasilja”, zaključuje Ljilja Lukić iz fondacije “Lara”.