Nedostatak empatije je ono što se najčešće pominje kao fenomen koji se pripisuje generacijama koje dolaze. U svetlu poslednjih dešavanja u Srbiji, zapitali smo se kakvo je stanje u malim zajednicama i kako sistem reaguje, koliko se radi na prevenciji i očuvanju mentalnog zdravlja. Psihološkinja Jelena Gutović ističe da imamo protokole, dosta toga definisanog “na papiru”, ali da se u praksi ne primenjuje gotovo ništa.
“Čas počinjem tako što decu pitam: Kako ste? Na početku su odgovarali po automatizmu, a onda su shvatili da pitanje koje im postavljam nije reda radi, da ih istinski pitam kako su, pa su počeli da mi istinski i odgovaraju. I tu počinje spoznaja sebe i svojih emocija i to je neki prvi korak učenja da se nose sa njima”, kaže Jelena Gutović, psihološkinja koja predaje srednjoškolcima, ali i radi sa decom u Centru za socijalni rad.
Tokom maja je stidljivo obeležen, tačnije pomenut Međunarodni dan porodice povodom kojeg je ministarska Selma Čabrić rekla da se mnogo radi sa decom na prevenciji i da mi kao društvo, tačnije ministarstvo ide u susret problemima.
Sa tim se ne bi složila naša sagovornica koja više od deceniju i po radi sa decom.
“Ministarstvo zdravlja je 2021. donelo dvogodišnji protokol o prevenciji i promociji mentalnog zdravlja svih građana u RS. Dokument sadrži ciljeve i zadatke kako bismo trebali da zaštitimo mentalno zdravlje dece u školama, radnika na radnom mestu, ranjivih kategorija, ukratko, različitih segmenata društva. No, u praksi se skoro pa ništa od toga ne primenjuje”, kaže naša sagovornica.
Probleme pod tepih
Ona ističe da smo kao društvo skloni da probleme guramo pod tepih, a ne da učimo da se nosimo sa njima.
“Kada govorimo o mentalnom zdravlju govorimo o izazovima koje ne možemo izbeći. U suštini se radi o stresu, a to je svaki novi zahtev koji sredina stavlja pred nas. Pravo pitanje je da li smo obučeni kako da reagujemo na stres. Mogu da kažem da kao roditelji ne posedujemo tehnike kako da se nosimo sa stresom, a samim tim ni decu ne umemo da podučimo. Važno je još u predškolskom uzrastu da deca nauče kako da verbalizuju emociju”, objašnjava naša sagovornica.
“Međutim, naše društvo i institucije se više bave posledicama nego uzrokom. Mi, u stvari, rešavamo posledice. Primer je i polaganje prijemnog za srednje škole. Umesto da idemo u susret i učimo kako da se nosimo sa tim izazovom i stresom koji on neminovno izaziva, mi ga ukidamo, a stresnu situaciju izbegavamo”.
Jelena Gutović ističe da su najčešći izvori stresa za mlade – škola, prijatelji i roditelji.
“ Istraživanja, recimo, pokazuju da je za devojčice stresnija komunikacija sa prijateljima, dok je za adolescente veći izvor stresa odnos sa roditeljima. Odgovor organizma na stres su promene na emotivnom, fizičkom i psihičkom planu”, kaže ona i dodaje da nam fali profesionalaca u svim oblastima, stručnih lca koja bi sve ono što imamo na papiru primenila u praksi.
“U školama imamo ograničen broj psihologa i pedagoga, nemoguće je da oni pomognu deci. Ako škola ima 100 ili 200 učenika jedan stručni saradnik ne može da se bavi mentalnim zdravljem ili preventivom. Bavi se samo posledicama. Da ne govorim o domovima zdravlja. Što se Hercegovine tiče centar za mentalno zdravlje postoji samo u Trebinju. Tu mislim na mesto na kome biste mogli da potražite podršku ili savet”.
Zaključuje da se manje-više sve svodi na formu, odnosno da živimo u zajednici u kojoj se mentalno zdravlje ne neguje, a komunikacija se na svim nivoima- između članova porodice, generacije, društva, odvija uz teškoće i šumove.
“Kao društvo gubimo empatiju- ne želimo da saosećamo, skrivamo se iza rečenice – to su tuđi problemi. Retko se zapitamo: šta mogu da uradim da se oni oko mene osećaju bolje. A mladi su naša refleksija. Dakle, problem treba tražimo u nama odraslima i u našim postupcima jer su deca emocionalni sunđeri. Najlakše je da okrivimo drušvo za to što se neko oseća loše ili što se svi osećamo loše. Ali, mi činimo to društvo”, ističe Jelena Gutović za “Direkt”.