– Moj suprug je iz Gacka, studirao je u Beogradu, rudarski je inženjer i ovje je dobio posao. Tako sam i ja, rođena Vojvođanka iz Sremske Mitrovice, nakon studija novinarstva došla ovamo i postala verovatno jedina Hercegovka, koja govori ekavski – kaže u šali Milanka.
Već skoro dve decenije radi u Radio Gacku, lokalnom javnom mediju, ali u profesionalnom smislu „u petu“ je ubacila tek kada je zašla u četrdesete i kad je odlučila da, uz redovni, radi i dodatni posao.
Ranije nije imala vremena za to, zbog porodičnih obaveza.
Milanka je majka četvoro dece: najstarije danas ima 24, a najmlađe 13 godina.
– Moj sin je još osnovac, dve ćerke su trenutno u SAD: jedna je kao srednjoškolka otišla na razmenu, a druga je na letnjoj praksi u Hjustonu nakon master studija. Jedna ćerka u Novom Sadu studira biohemiju – kaže Milanka, dodajući da je svoju decu uvek učila da budu komunikativni, da imaju svoje mišljenje i da ga slobodno iskažu.
Ističe, da je jako važno da žene, koje imaju decu, ne zanemare svoju profesiju i svoj život.
– Deca odrastaju i idu svojim putem i dođe vreme kada svaka majka treba da se, da tako kažem, vrati sebi – kaže Milanka.
Dok su njena deca redala petice u školi i desetke na fakultetima, mama Milanka je radila punom parom. Prvo se pridružila ekipi portala „Moja Hercegovina“, a potom je, sa još dve koleginice pokrenula novi projekat.
– Nikolija Bjelica Škrivan, Jelena Denda Borjan i ja odučile smo pre četiri godine da krenemo svojim putem i pokrenule smo portal „Direkt“. Eto, ženska ekipa. I u radiju radim sa koleginicma novinarkama, sve su to divne, obrazovane i vredne žene – kaže Milanka.
„Direkt“ je od prvog dana krenuo, što bi se sportskim rečnikom reklo, direktno i pravo u centar.
– Od početka smo radile kritičke i istraživačke tekstove, sa fokusom na istočnu Hercegovinu, pogotovo na male opštine, koje su medijski zanemarene. Afere koje se dešavaju u ovim sredinama često ostaju „neosvetljne“ i skrivene od javnosti – kaže Milanka.
Istakle su se tekstovima o Termoelektrani Gacko, o zloupotrebama u „Elektroprivredi RS“ i u lokalnim Šumarijama Javnog preduzeća „Šume Srpske“.
Među prvima je Milanka Kovačević pisala i o bezdušnom premlaćivanju Slobodana Vasiljevića, koje se dovodi u vezu sa takozvanom „industrijskom policijom“ Kompanije „Boksit“ iz Milića, i koje je sud okvalifikovao ka pokušaj ubistva na svirep način.
–Pisali smo i o partijskom zapošljavanju i o zloupotrebama u vezi sa izgradnjom malih elektrana i o dešavanjima u Kalinoviku, maloj opštini koja je zarobljena korupcijom vladajuće elite, o nezakonitostima u Policijskoj upravi Trebinje – kaže Milanka.
Dodaje da je u malim sredinama bitno da ljudi znaju da postoje mediji i novinari spremni da pišu o problemima koji zagorčavaju život stanovnicima.
Milanka Kovačević je širom BiH postala prepoznatljiva upravo po takvim pričama, ali i po spremnosti da pomogne koleginicama i kolegama, koji se, po istom poslu zapute u Hercegovinu.
– Svi smo mi na istom zadatku i cilj nam je da objektivno i pošteno informišemo javnost o bitnim temama – kaže Milanka.
Ali, objektivno i pošteno izveštavanje o nepodopštinama lokalnih moćnika nije baš bezopasna rabota. Tako se i Milanka suočavala sa pritiscima, pa i otvorenim pretnjama i verbalnim napadima.
– Kod nas je sve prisutniji rezon tipa: kad ti se ne sviđa priča, ubij glasnika, ili mu bar pripreti. Ja živim u malom mestu, često se dešava da ljudi ne žele da mi se jave, da na ulici okreću glavu od mene i optužuju me, kao da sam ja kriva za lopovluke koje drugi čine. Tako mi je jedan lokalni „čovek sa poternice“ pretio na javnom mestu, unosio mi se u lice, potezao ruku na mene. Prijavila sam ga i odgovarao je prekršajno – priča Milanka.
Kaže da je u poslednje vreme otvorenih pretnji manje, jer je postala javno vidljivija, a i potencijalnim napadačima je jasno da će ih prijaviti.
– Ne samo zbog ovakvih neprijatnosti, nego i zato što su u lokalnim sredinama na sceni su ljudi koji ne prezaju ni od čega, mnogi novinari i novinarke odustaju od istraživačog novinarstva. To je možda mudar izbor, ali ja neću odustati – kaže Milanka.
Ona smatra da je odgovorno novinarstvo najznačajniji društveni posao, iza kojeg bi trebalo da stane javnost, odnosno građani. I da se sve istraživačke novinarske priče svode na jedno ključno pitanje: ko i kako troši javni novac.
– Već sama činjenica da ne možete da dođete do podatka kolika je plata nekog funkcionera ili koliko su plaćene službene limuzine, po meni je znak za uzbunu i pobunu. Ali, mnogi građani to ne shvataju – kaže Milanka.
Sve to, smatra ona, pokazuje da živimo u društvu koje je utučeno i dezorentisano. A pošto brojni slučajevi zloupotreba i korupcije, na koje ukazuju mediji, ostaju nekažnjeni, i novinari istraživači su često u javnosti doživljeni kao „smešni borci protiv vetrenjača“.
Hrabrost i angažman novinarke Milanke Kovačević prepoznali su i u Fondaciji „Fridrih Ebert“ u BiH, pa su je uvrstili u projekat „Zvezde Hercegovine“.
– Zašto baš ja, nisam sigurna da ja to zavređujem! U Hercegovini ima puno kreativnih, pametnih, sjajnih žena, mnogo uspešnijih od mene. Ponavljam, ja samo pošteno radim svoj posao i bila bih sretna da živim u društvu gde je to standard, a ne izuzetak – kaže skromno Milanka Kovačević.