Iz kulturnog skladišta za specijalne namene devedesetih godina prošlog veka, pored još nekih proizvoda, izvučen je i pušten u dejstvo, i roman Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“. Ovaj put kroz monodramu u izgovaru glumca kojem šajkača najbolje stoji od svih; glumac – seljak Nenad Jezdić.
Za Direkt piše: Stevo Inđić
Roman pripoveda o stradanju srpskog seljaka kojeg nespremna za boj, mobiliše Tito 41. Seljak napušta svoje selo i vraća mu se 45, ako nije poginuo ili se nije ugušio u vodi, jer je nateran da kao neplivač prepliva Savu. Selo ne prepoznaje, zaraslo u šiblje i korov, smanjilo se, zapušteno…
Eto šta Tito uradi!
1914. tog istog seljaka je mobilisao srpski kralj, poveo kroz Albaniju, sa višestruko većim stradanjima i žrtvama, ali umetnički nije inspirativan, jer ga nije poveo Tito!
„Oslobađati se istorijskog nasleđa“ i kriviti druge za našu gorku sudbu, je omiljeno zanimanje srpske istorije. Kao da je to promeniti prljave gaće.
Desilo se i to da kosovske vlasti nisu dozvolile umetniku Jezdiću ulazak na KiM, što je začuđujuće začudilo srpsku javnost, koja je već navikla da kosovske vlasti ne daju ni predsedniku Srbije Vučiću da uđe na KiM.
U Srbiji ima oko 3000 napuštenih i zapuštenih sela, koja su opustjela u poslednjih 40 godina.
Tačno od kad je Tito umro.
Obzirom da se ovaj tragični i pogubni proces ne može pripisati Titu, o tome niko i ne piše, niti je kome problem. Jugoistočni deo ruralne Srbije je oko 70 % prazan. Ako Turci naprave neku fabriku, to je sva briga o životu i zapošljavanju stanovništva ovog dela Srbije.
Pored nasilno otrgnutog Kosova i Metohije, Srbija je još jednu, otprilike toliku površinu sama od sebe otrgnula a da niko ko je za to odgovoran nije nešto uzbuđen ili nasekiran. Čak se vrši i digitalizacija takvih sela pod pokroviteljstvom Ane Brnabić! Lova samo kapa!
Srbi ne mogu da budu krivi za to, a Tito mrtav. Znači da ni taj problem ne postoji. Zato imamo roman „Knjiga o Milutinu“ koji je kao čudotvoran, ogroman jorgan, i prekriva sve probleme srpskog sela i seljaka! Tito nije kriv jedino za ubistvo Karađorđa! Za sada.
Jedna od većih nesreća jedne kulture je kad se knjigom mlatara kao kocem! To je Andrić već doživeo.
Na nedavnoj predstavi ove monodrame u Zvezdara teatru, jedna dama, koja je sedela u publici, telefonirala je pola sata dok je umetnik Jezdić krivio usta, kolutao očima i popravljao šajkaču, iskazujući bolnu sudbinu srpskog domaćina Milutina Ostojića. Umetnik je prekinuo predstavu i obratio se dami, koja očigledno ne razlikuje teatar od autobusa gradskog javnog prevoza, i toplim prekorom je upozorio gde se nalazi, unapred se izvinjavajući i moleći za oprost sve i svakog…
Ovo nije niti će ikada biti tema za roman, ili neki drugi umetnički izraz. Nama je sportska disciplina sprdati se sa urednošću, redom, pristojnim ponašanjem.
Zato se i ne može više naći „Filozofija palanke“ Radomira Konstantinovića, pisana, gle čuda 1968.!
Monodrama „Knjiga o Milutinu“, namenjena je za sav srpski svet, izučenim tempom i tajmingom. Da nas obogati i oplemeni!
Posetioci izložbe Uroša Predića u SANU, /otvorena do 25. maja/ mogu da vide njegove vrhunske portrete, motive iz prirode, ali i dela sa nacionalnim i religioznim temama. „Kosovka devojka“ i druge iz tog opusa bile su uglavnom izraz potrebe za snaženjem verskog i nacionalnog identita Srba u to vreme. Paradoksalno, upravo tada jačaju socijalističke ideje u Srbiji i Kraljevini SHS.
Iz nekog razloga spojih ova dva događaja.
Život je baš čudan!