Kako da učimo decu da kažu „da”, ali i „ne” i da razviju osećaj vlasništva nad sopstvenim telom

U Velikoj Britaniji, školska deca iz nekih od najprestižnijih škola u ovoj zemlji podelila su na društvenim mrežama više od 13.000 optužbi za seksualno zlostavljanje.

Pored pružanja podrške žrtvama, to je dovelo i do sve više razgovora na temu dobrovoljnog pristanka, a učenicima se nudi obuka o tom konceptu.

Stručnjaci kažu da nije dovoljno učiti decu pristanku kad su ona tinejdžeri – troje osoba koje rade sa decom čak i u uzrastu od pet godina objašnjavaju zašto pomaže ako se takav razgovor povede veoma rano.

Je li pet godina prerano?

Andžu Kiš je osnivačica AnTabua, organizacije koja drži radionice o seksualnom obrazovanju i telesnoj bezbednosti po školama u Indiji.

Ona smatra da takvi razgovori sa malom decom pomažu da ona razviju osećaj vlasništva nad sopstvenim telom i razumeju važnost poštovanja tuđe privatnosti.

„Ako ne želite da vas neko zagrli, u redu je da to i kažete.

„Možete tom nekom da kažete da vam više prija da se rukujete ili da bacite pet.“

Australijska dečja autorka i nastavnica u osnovnoj školi Džejnin Sanders piše knjige za decu u uzrastu između pet i 16 godina, učeći ih predstavi o poštovanju telesnih granica.

„Moramo da počnemo od osnovnih veština, učeći malu decu samopouzdanju i osnaživanju njihovih prava u odnosu na njihovo vlastito telo”, kaže ona.

„Da bi kad postanu tinejdžeri znala šta su njihova prava u vezi sa njihovim vlastitim telima, da znaju da su ona njihova i da poseduju autonomiju.“

Nije u pitanju samo seks

Za Džejnin, suština pristanka nije samo u seksualnom kontaktu kad ste odrasli – radi se i o usađivanju koncepata sigurnosti i privatnosti.

„Treba naučiti reći ‘ne’ zagrljajima i poljupcima kad imate pet godina – čak i od bake, ako vam to ne prija”, kaže ona.

„Deca smeju da kažu ‘da’ i smeju da kažu ‘ne’, i to mora da se poštuje.”

„Ne smete automatski da pretpostavite da smete nekoga da zagrlite ili ga uhvatite za ruku, morate da pratite njegov govor tela i pitate ga.

„To se zove pristanak.“

Fizički kontakt između rođaka potpuno je normalan i zagrljaji su prirodan način da iskažete privrženost.

Razlika između željenog i neželjenog dodira je, međutim, u postavljanju pitanja da li je u redu to učiniti – a ista stvar bi trebalo da se omogući i drugima, kaže Andžu.

„Baš kao što je vaše telo vaše, tuđa tela su tuđa, vi morate da ih pitate pre nego što ih dodirnete – ‘smem li da te zagrlim? Je li u redu sesti ti u krilo?'”

Roditelji različitog kulturološkog i verskog porekla možda se neće složiti oko toga kako treba pokretati ovu temu, i da li uopšte.

Ali naučiti decu da je u redu reći „ne” ume da bude osnažujuće, naročito za decu iz nekih okruženja, kaže Sintija Lolo, seksualna vaspitačica iz Senegala.

„To može da deluje kao beznačajan gest, ali sa njim može mnogo toga da se postigne, naročito u afričkim kulturama, gde se deca ne ohrabruju da preuzmu inicijativu ili izraze neslaganje, jer se to doživljava kao nepoštovanje.”

Pristanak je veština

Međutim, prema mišljenju sve tri ekspertkinje, obrazovanje dece u vezi sa pristankom nije dovoljno.

Ona moraju da umeju da prepoznaju šta je to, kad da ga koriste i kako da ga sprovedu u delo.

Roditelji bi mogli da razmisle o tome da porazgovaraju sa decom o primerima situacija iz stvarnog života poput konkretnih reči koje bi mogli da koriste kad traže ili daju pristanak, kaže Andžu.

„Pristanak je veština, to nije samo vrednost.

„Naučite dete da se izbori sa nezgodnim situacijama, pritiskom vršnjaka i da sama donose dobre odluke.

„Uradite brejnstorming sa vašim detetom o načinima reakcija u različitim kontekstima.”

Na sesijama, Sintija pokušava da razbije uobičajene mitove o tome šta znači biti dečak i u kakvim aktivnostima devojčica ima obavezu da učestvuje.

Ona savetuje da povremeno proverite sa svojim detetom da li je već imalo takva iskustva i da otkrijete kakve strategije je koristilo da se izbori sa njima.

Ona kaže: „U Africi, momci moraju da budu dominantni i da osvoje devojku.

„Sa druge strane, devojke uvek uče da pristaju na sve i budu ljubazne.”

„Postavljamo pitanja kao što su: ‘Šta ako vas momak izvede na ručak i potom vam kupi cveće?’ Posle čega on želi fizički kontakt sa vama, ali vama to nije prijatno, ‘Šta biste uradile?’.

„To ih navodi da razmišljaju o tome šta zapravo žele i kako bi mogle da reaguju.”

Drugi ključni element je u učenju da pristanak može da se da – i povuče – u kasnijim stadijumima.

„Važno je da deca razumeju da mogu da se predomisle u vezi sa davanjem pristanka.

„Možete da kažete ‘ne’ u bilo kom trenutku tokom seksualnog kontakta“, kaže Džejnin.

„To znači da druga osoba mora momentalno da stane.

„Kad devojka ili momak kažu ‘ne’ za bilo šta, to znači ‘ne’ – ne znači ‘možda’ ili ‘nisam sigurna’.”

Stvaranje bezbednog okruženja

Kako, dakle, roditelji i staratelji mogu da se izađu na kraj s ovom ponekad nezgodnom temom?

Svo troje vaspitača slaže se da se to svodi na otvoreni razgovor sa decom, i u školi i kod kuće.

Džejnin smatra da seksualno vaspitanje ne bi trebalo da se smatra temom koja se pokriva u samo jednoj sesiji ili radionici.

Umesto toga, ona predlaže stalnu podršku u formi redovnog nastavnika koji će biti na raspolaganju deci između uzrasta od 13 i 18 godina.

Kod kuće, roditelji treba da pronalaze „trenutke za učenje” i zapodenu razgovore dok zajedno čitaju časopise ili gledaju TV, predlaže Andžu.

Ona objašnjava da ovo pruža priliku deci da postave pitanja i navede ih da razmišljaju kritički i sagledavaju drugačije perspektive ili situacije, što može da pomogne u oblikovanju njihovog razmišljanja.

„Iskoristite svaki trenutak da prenesete znanje zato što stvari koje se neobavezno izgovore ostaju urezane kod njih”, dodaje ona.

Ako dođe do bilo kakvog uvredljivog ponašanja, Džejnin ističe važnost mogućnosti obraćanja odrasloj osobi od poverenja sa kojom tinejdžer može slobodno da razgovara.

„Deca uče bolje kad mogu da pričaju o ovim stvarima u bezbednom okruženju“, dodaje Andžu.

„Kao roditelj, treba da budete njihova osoba od poverenja, za poveravanje, savete, podršku.

„A da biste stvorili taj prostor, morate da se klonite igre svaljivanje krivice i osuđivanja.”