Vest da je na humanitarnoj utakmici prikupljeno 1300 maraka, a da su učesnici potom u restoranu napravili ceh od 750 maraka koji će, prema informacijama koje imamo, biti plaćen iz budžeta, možda na najbolji način oslikava naličje humanizma kada akcija praktično ispadne skuplja od prikupljene pomoći.
„Nije neuobičajeno. Ljudi se okupe oko humanog cilja, ali izgube svest o tome šta je suština i šta je primereno. Ipak, to prolazi bez neke reakcije jer bilo kakav komentar može biti pogrešno protumačen“, reklo je nekoliko sagovornika koje smo pitali za komentar.
„Na kraju, u tome učestvuju i ljudi koji su zaista došli sa najboljim namerama. Sad, što to uvek ne ispadne tako, druga je stvar“, pojašnjavaju.
I psihološkinja Sonja Stančić i sociolog Vladimir Vasić se slažu da je ovo pokazatelj krize sistema i da bi ova oblast morala biti bolje uređena.
Sigurno je da pomenuti slučaj otvara više pitanja i pokazuje šta se dešava kada sistem zakaže, a pomoć najranjivijim kategorijama prepusti inicijativi pojedinaca.
Gde završava altruizam, a počinje samopromocija?
Psihološkinja Sonja Stančić za „Direkt“ ističe da je i sama primetila povećanje broja humanitarnih akcija u poslednje vreme. Kaže da je pre toga bilo retko od kad je zaživeo Fond solidarnosti.
„To je jedno tako dobro rešenje koje niko u regionu nema, gde se vi ne ponižavate, ne otvarate brojeve, skupljate pomoć, stavljate svoje dete u kontekst javnosti. To je potez države i sistema koji je, po meni, možda najbolji u proteklih 25 godina“ rekla je i dodala da postoje institucije – od centra za socijalni rad, do lokalnih uprava čije mogućnosti treba iscrpeti pa tek onda otvarati humanitarne brojeve. Izgleda da to izostaje.
„Kao profesionalac bih uvek iskoristila institucije koje imamo na raspolaganju, koje i plaćamo za to. I onda na kraju dolazimo do humanitarnih akcija koje se, sigurna sam, sa razlogom pokreću. Međutim, način na koji se one u medijskoj sferi doživljavaju se mnogo promenio. Teška srca moram reći, ali dobar deo akcija se koristi za samopromociju ili neku vrstu zloupotrebe. Naravno, samopromocija pomaže da se ta sredstva brzo skupe, ali mi se čini da često izostaje pravi motiv, a to je altruistički motiv i motiv da se zaista pomogne bez gledanja šta će to učiniti za mene, da li ću ja profitirati ili ne“, objašnjava ona.
Uočava da sada opet dolazi do kulminacije akcija za koje ne sumnja da su opravdane.
„Verujem da ljudi jesu u stanju potrebe, ali je kontrola nad ti sistemom loša. Samim tim je i mogućnost zloupotrebe ogromna. Na kraju može da ispadne da je skuplja akcija od same pomoći. To je ozbiljno pitanje i trebalo bi pronaći mehanizme koji to regulišu“, ističe docent dr Sonja Stančić za „Direkt“.
Da zna levica i čitav svet šta desnica radi
Kada imamo interpersonalne, odnosno krize na relaciji čovek prema čoveku, teško možemo govoriti o funkcionalnosti nekog sistema, objašnjava magistar sociologije Vladimir Vasić.
„Kada je u pitanju humanitarna akcija, sa jedne strane imamo veliki broj ljudi pojedinaca koji hoće da se uključe i koji, i ono malo što imaju, daju za pomoć. Ali imamo, da li zbog lične slabosti, da li pod nekim različitim okolnostima, ljude koji u tome vide priliku, ne za profit u materijalnom smislu, nego vide priliku za neki socijalni profit u smislu da se reklamiraju u tom pravcu. Ljudi nisu spoznali suštinu darivanja, nisu spoznali suštinu čovekoljubivog odnosa. Deklarativno se zaklinjemo da smo vernici. U Bibliji stoji taj osnovni postulat milosrđa- neka levica ne zna šta čini desnica, ali u stvarnosti tako ne činimo. Tu padamo“, ističe Vasić.
Mada zvuči paradoksalno da u vremenu kada se stalno priča o ljudskim pravima imamo potpuno zahladnele međuljudske odnose, naš sagovornik razlog pronalazi u savremenom načinu komunikacije i savremenom načinu života.
„Kada su u pitanju humanitarne aktivnosti i humanitarno javno delovanje, kao pojedinci smo uvek u opasnosti da kliznemo na onu drugu stranu. Jednostavno, to je ta ljudska slabost. Ali, tu bi trebao da reaguje sistem jer te i takve akcije ne može sam čovek da iznese. Potreban je zakonski okvir koji bi osujetio svakog pojedinca koji će ići u drugom pravcu”, kaže naš sagovornik.
To da se kriza pojedinca reflektuje na sistem i obrnuto danas najbolje vidimo po tome što decu lečimo SMS porukama, dok neki formati rijaliti programa imaju milionske preglede i prihode, zaključuje sociolog Vasić.
Sve što se plasira može biti zloupotrebljeno na društvenim mrežama
Psihološkinja Sonja Stančić za „Direkt“ ističe da je nedopustivo da se tokom humanitarnih akcija ljudi u stanju socijalne potrebe, a posebno deca, slikaju i objavljuju na društvenim mrežama. To može da ostavi posledice na njihovo psihičko zdravlje.
„Svako ima pravo na dostojanstven život. Naravno, ljudi u stanju socijalne potrebe ne mogu uvek da donesu sud da li treba da budu u javnosti ili ne. Da imamo zakon o medijima to bi bilo regulisano. Apsolutno nije stvar struke niti saosećanja, empatije, nego je stvar prava- zaštite prava pojedinca na dostojanstven život i zaštitu od javnosti vezanu za svoje imovinsko, zdravstveno, porodično i drugo stanje“, objašnjava i dodaje da su mediji dosta napredovali u tom pogledu, ali da treba edukovati i one koji se bave humanitarnim radom.