Pravo na obrazovanje kao jedno od osnovnih ljudskih prava po mnogo čemu je uskraćeno osobama sa invaliditetom na većini fakulteta u BiH. Prije svega zbog neadekvatnih uslova koji bi olakšali fizičke, ali i psihičke prepreke sa kojima se ova kategorija studenata suočava. Sve manji broj studenata sa invaliditetom na fakultetima u Bosni i Hercegovini može se objasniti prije svega činjenicom da ove obrazovne ustanove još uvijek ne obezbjeđuju adekvatne uslove.
Piše: Nikola Vuksanović
Na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu,u čijem sastavu se nalazi 17 fakulteta u toku akademske 2018/19 godine bila su 23 studenta sa invaliditetom. Zabilježen je popriličan pad broja studenata u akademskoj 2019/20 i on iznosi 17. Osim toga, Univerzitet u Istočnom Sarajevu ne posjeduje bazu registrovanih studenata sa invaliditetom.
Jedan od studenata koji je, uprkos brojnim preprekama i otežanom načinu studiranja u odnosu na ostale kolege, vrijedno stekao zvanje diplomiranog novinara na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu je Dragan Kovačević iz Čajniča.
Budući da je korisnik kolica, što ograničava njegovo kretanje, Dragan ističe da su u vremenu kada je on studirao uslovi i prepreke sa kojima se suočavao bili teški, posebno na mjestima koja nisu prilagođena za osobe sa invaliditetom.
“Uslovi studiranja nisu bili nimalo laki. Ali su bili bolji mnogo nego recimo u srednjoj ili osnovnoj školi. Postojala je platforma za invalidska kolica, lift. Malo je problematičan bio odlazak u amfiteatar. Ostali uslovi su bili da tako kažemo podnošljivi”, kaže Kovačević ističući da je najveća prepreka prilikom studiranja ipak bila Ravna Romanija zimi, jer su mu putovanja na ispite i kolokvijume zimi znala biti komplikovana i stresna, te bi često trajala mnogo duže od očekivanog.
Podrška i razumijevanja profesora od izuzetne važnosti
Iako je rješavanje infrastrukturnih prepreka dugotrajan proces koji podrazumijeva usklađenost i implementaciju odluka nadležnih organa zavisno od nivoa vlasti, tokom samog procesa studiranja od izuzetne važnosti je razumijevanje, susretljivost i podrška profesora, ali i kolega studenata budući da je stigmatizacija još uvijek prisutna i da se osobe sa invaliditetom suočavaju sa predrasudama.
“Imao sam veliko razumijevanje od strane profesora, ali prije svih asistenata. Omogućili su mi da ne moram biti na svakom predavanju fizički, ali su stalno bili u kontaktu sa mnom oko predavanja, učenja, seminarskih eseja i svega ostalog. Podrška kolega studenata je bila vrhunska. Tu zaista moram istaći Gordanu Golubić i Natašu Čeremidžić koje su mi nabavljale knjige, skripte i sve što je bilo potrebno. Već sam rekao da sam imao veliko razumijevanje profesora i asistenata. I tu moram izdvojiti jednog i jedinog, ali neponovljivog Miroslava Jokića koji je bio od velike pomoći. Zaista to je čovjek koji ima veliko poštovanje i zahvalnost svih studenata, a naročito moju. Istakao bih i Ljubomira Zubera koji je prvo bio asistent a kasnije i profesor. On je zimi išao toliko daleko da bi me pitao u koje vrijeme da zakaže ispit tačnije, kada meni zbog puta najviše odgovara.”
Osobe sa invaliditetom remete nastavu?
Socijalna dimenzija visokog obrazovanja podrazumijeva da fakulteti moraju imati važnu ulogu u smanjivanju društvenih nejednakosti tako da podstiču veće uključivanje studenata iz ranjivih društvenih grupa te da im otklanjaju prepreke za upis i dovršavanje studija. Pitali smo Dragana koliko su Univerzitet u Istočnom Sarajevu i država Bosna i Hercegovina osjetljivi i empatični prema ovoj kategoriji stanovništva?
“Iskreno, ja nikakvu empatiju nisam osjetio. Niti sam imao nekog kontakta. Kažem vam, dobra volja profesora i fantastični Jokić. Dakle, više su profesori činili neke ustupke nego što je to bilo uređeno. Štaviše, pravili su mi problem prilikom upisa u srednju školu. Predlagali su da polažem vanredno. Da ne bih ‘remetio’ nastavu i raspored časova. Iako sam bio jedan od najboljih đaka”, navodi Dragan.
Nažalost, na javnom Univerzitetu u Istočnom Sarajevu studenti sa invaliditetom se ne pominju, i ne pozivaju se, barem javno, i ne ohrabruju da upišu neki od fakulteta koji su u sastavu Univerziteta, što dodatno cementira institucionalnu nebrigu prema ovoj kategoriji stanovništva.
Šta je ono što najviše sprečava ova lica da nastave svoje školovanje na visokoškolskim ustanovama i kroz svoj rad i stečeno znanje daju doprinos razvoju društva? Da li su neke psihičke prepreke i možda predrasude sa kojim se suočavaju osobe sa invaliditetom ono što ih sputava? Dragan navodi da je ta odluka, prije svega, lična stvar.
“Najviše su to sami uslovi i pristup fakultetima. Ali opet, fakulteti koliko-toliko pomažu, najveći problem je doći do fakulteta osobi u kolicima. Koliko su gradovi, gradski i javni prevoz uopšte prilagođeni nama? Vrlo malo ili nimalo. Shvatam da se osobe mogu i plašiti. Svaki se student plaši fakulteta dok ne dođe prvi kolokvijum. Onda stvari postaju lakše. Studiranje nije bauk, naročito ako studirate nešto što volite. Ima izazova, ali mogu se savladati. Citirao bih velikog pisca Frenka Herberta:
‘Strah je ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi potpuno brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom. Dopustiću mu do prođe preko mene i kroz mene. A kada bude minuo, upraviću svoje unutrašnje oko da osmotrim tragove koje je ostavio. Ali tamo kuda je strah prostrujao neće ostati ničega. Preostaću samo ja,”Prema tome ne dozvolite strahu da upravlja vašim životom”, poruka je ovog hrabrog momka svima onima koji se suočavaju sa sličnim problemima zbog kojih im je otežan život i svakodnevica.
Prepreke su još uvijek u našim glavama?
I kada se suočeni sa brojnim preprekama i otežanim uslovima studiranja ohrabre upisati neki od fakulteta, probelm za ovu kategoriju studenata ne prestaje.
“Završiti fakultet je lako. Ali naći posao nakon fakulteta nije lako. Naročito nama. To je pravi izazov. I možda najveća prepreka. Čak nije bitno ako ste odlični u tome što radite. Naravno nije to problem samo nas osoba sa invaliditetom, već svih ljudi. Ali nama je još teže i komplikovanije”, zaključuje Dragan Kovačević iz Čajniča koji se uprkos svemu nastavio baviti novinarstvom i svojim tekstovima i zalaganjem daje odličan primjer drugima da su prepreke možda ponajviše u našim glavama.
Omogućiti, olakšati i pozvati osobe sa invaliditetom da se obrazuju na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu nije samo obaveza nadležnih institucija, već i pitanje unapređenja ljudskih prava.