Prema Zakonu o lokalnoj samoupravi opštinske/ gradske skupštine imaju preko 30 nadležnosti. U praksi se one samo delimično koriste. Prateći njihov rad može se reći da one nemaju faktičku moć i služe da daju legalitet svemu što izvršna vlast predloži. Skupština opštine Gacko, u tom smislu, nije izuzetak.
Prema popisu iz 2013. godine Gacko na papiru ima 9734 stanovnika. U stvarnosti ih je za koju hiljadu manje. U biračkom spisku je 8241 punoletni građanin. Na poslednjim lokalnim izborima koji su održani 2020. godine glasalo je 6326 birača što bi, prema ocenama onih koji prate kretanja na terenu, bilo gotovo sve sa pravom glasa. I ovako je Gacko, sa preko 76% izlaznosti, u samom vrhu i daleko iznad prosečne u RS (54,6%) i u BiH (50,4%).
Neko glasa za koga hoće, neko za koga mu kažu
Jedan od kriterijuma na koji kandidate na listama biraju stranke su porodične veze. Što su brojnije familije, to je izvesnije da će kandidat imati više glasova. Stanovnik Gacka Zoran Nikitović iza sebe ima veliki broj izbornih ciklusa, pa se može reći da je glasač sa zavidnim iskustvom. Potvrđuje da je kod izbora često presudna rodbinska veza.
[stextbox id='naslov’ caption='Minus i plus’ bcolor='164506’]Skupštinu opštine Gacko čini 19 odbornika. Skupštinsku većinu čini SNSD (6 odbornika) sa širokom koalicijom- SPS (2), Prva SDS (1), DEMOS (1) i DNS (1). Opoziciju čine SDS (6) i PDP (2)[/stextbox]
“Na lokalnim izborima rodbinska linija u velikoj meri utiče i na broj glasova. A ima birača koji glasaju za onoga za koga im je neko rekao da glasaju. Znači, nema slobodu da glasa. Ali, to je stvar izbora. Neko glasa za koga hoće, neko za koga mu kažu. Tako je to bilo uvek i teško da će se promeniti. A ide se i rodbinskom i kumovskom linijom”, pojašnjava on.
A baš od načina na koji se biraju odbornici, zavisi i kvalitet skupštinskog saziva. Prema mišljenju naših sagovornika on je, iz izbornog ciklusa u ciklus, sve slabiji.
“Trenutno najveći broj skupština kopira položaj republičke skupštine. Tamo odlučuje uži krug ljudi i to dođe na dnevni red, usvoji se po automatizmu, vrlo često i bez diskusija”, smatra Luka Aćimović, nekadašnji odbornik i, u jednom mandatu, predsednik SO Gacko i dodaje:
“To se sada prenelo i na lokalni nivo. Sigurno je pre 10-15 godina bilo više demokratije i na lokalu, a odbornici i poslanici, sve je to imalo mnogo veću težinu nego što je to danas. Sve manje se i na lokalu priča o opštim stvarima, a mnogo više o ličnom interesu. Samo da se nešto ostvari na ličnom planu nije bitno hoće li biti nekih radova. Pa vidimo da su kapitalna ulaganja nula, što je pre bilo nezamislivo”, ističe Aćimović.
Politikološkinja Nikolina Lozo smatra da je nekoliko kriterijuma koje bi građani trebali da uzmu u obzir kada odlučuju kome da daju poverenje. “Prilikom glasanja na izborima građani bi trebali da imaju na umu da se od odbornika opštinskih/ gradskih skupština ne može mnogo očekivati, naročito od opozicionih odbornika koji bi trebali biti korektivni faktor. Kao i prilikom biranja svih ostalih predstavnika građana, trebao bi se pre svega gledati da li je ono što kandidat predstavlja realno ostvarivo, a zatim i stručna sprema samog kandidata. Danas su kandidati i odbornici u manjim lokalnim zajednicama pojedinci koji nemaju nikakakvih dodirnih tačaka sa politikom u smislu stručne spreme. Politikom se danas bave ljudi koji žele da steknu finansijsku dobit”, mišljenja je mr Nikolina Lozo.
Odbornici vole da ih niko ništa ne pita
Da je ključni lični interes slaže se i Zoran Nikitović. Smatra da bi građani morali da vrše veći pritisak na izabrane predstavnike.
“Poslanici vole da ih niko ništa ne pita, da imaju to svoje što imaju, Građani čekaju taj neki trenutak kad im bude nešto konkretno trebalo da bi prišli odborniku ili poslaniku. Ne prilazi niko radi neke obične stvari, šta bi se moglo popraviti, nego se čeka kad bude njemu lično trebalo, u tom trenutku nešto traži. I to je pogrešno. Da živimo u gradu od 160 hiljada stanovnika, koga bi uopšte od odbrnika poznavao? Ako neko hoće nešto pozitivno da uradi, ima načina. Ako neće, džaba ga je goniti”, zaključuje Nikitović i dodaje da treba svi da imaju integritet- i glasači i načelnik i odbornici. Na pitanje da li ga imaju, odgovara. “Nedovoljno. Svak ima telefon koji ga nazove i kaže mu šta će uraditi. To je 90% slučajeva”.
I za Milana Gutovića, aktuelnog odbornika u SO Gacko, dignitet skupštine je davno narušen.
“Kako krenuti napred, evo nekad ni ja kao odbornik to ne znam, a pogotovo glasači. Teško ćemo krenuti napred iz ove situacije”, kaže. “Bilo je i pozitivnog razmišljanja i nekih inicijativa, bilo je dosta stvari koje su izglasane, a nisu realizovane, bilo je dosta odborničkih pitanja na koje nije odgovoreno. Svi smo zbunjeni- i oni koji glasaju za nas, i mi koji odlučujemo, a možda i sama izvršna vlast”, iskren je Gutović.
“Nadležnosti opštinske/ gradske skupštine regulisane su Zakonom o lokalnoj samoupravi prema kome Skupština ima preko 30 nadležnosti. Od toga da donosi budžet jedinice lokalne samouprave, preko dodeljivanja nagrada istaknutim pojedincima do razmatranja godišnjih izveštaja o poslovanju privrednih preduzeća čiji j eosnivač jedinica lokalne samouprave”, ističe Nikolina Lozo, magistarka politikologije. Dodaje da u praksi jedinice lokalne samouprave samo delimično koriste svoje nadležnosti.
“Prateći rad lokalnih skupština možemo videte da one nemaju faktičku moć i da se dosta odluka donosi na višim instancama vlasti i da se često skupštine opštine posmatraju kao beznačajan organ vlasti”, kaže Lozo i podseća na usvajanje Rezolucije o nepoštovanju Ustavnog suda BiH i Visokog predstavnika koje su nakon republičke, redom usvajale i lokalne skupštine.
“Izuzetak su Skupštine gradova poput Skupštine grada Banja Luka I bijeljna koje privlače pažnju javnosti zbog fenomena kohabitacije”, zaključuje mr Nikolina Lozo.
Važna na papiru
Skupštinu opštine ili grada čine odbornici koje direktno biraju građani. Oni bi kao takvi trebali da predstavljaju interese građana. Ona predstavlja zakonodavnu vlast, ali istovremeno i kontrolu rada načelnika.
Skupština opštine donosi krucijalne odluke koje samo načelnikov kabinet izvršava. Donosi budžet bez koga se ne može ništa plaćati.
Skupština daje zakonski i finansijski okvir u kojem se načelnik kreće. On može da menja stavke do 5%.
Na lokalnom nivou skupština je zakonodavni organ. Osim ključnog dokumenta, što je budžet, a predstavlja finansiranje kapitalnih i tekućih troškova, donosi i sve vrste regulacionih planova koje opštinska odeljenja realizuju.
Jedni traže, drugi ne daju
“Glasam za onoga za koga mislim da će nešto doprineti zajednici. Nije bitno da li ga poznajem lično ili ne, ako je moje mišljenje da će biti dobar odbornik, da neće biti pod uticajem nekoga sa strane, njega zaokružim. A ne kažem nikada da sam glasao za njega. Ja glasam za svoj ćeif, za koga ja hoću da glasam”, objašnjava Zoran Nikitović svoj način izbora odbornika. Dodaje da je, po njegovom mišljenju, ipak prava moć u rukama načelnika.
“Pojedinačno nije velika moć odbornika, ali u nekoj grupi već postaje određena moć. Mada se kod nas Skupština svodi na izglasavanje budžeta. Ako se izglasa budžet sve će biti u redu, svi će imati platu. Od odbornika nema konkretnih inicijativa. Svodi se sve na to da opozicija nešto traži, a ovi na vlasti to ne daju. I tako se vrti ukrug. Bitno je da se usvoji budžet. Glasači jedino veruju da načelnik može nešto uraditi. Odbornici manje-više. Jer, on kao jedan, mora ih još osam ubediti da glasaju za nešto. A on nema tu moć. Kod nas je prblem što nemamo opoziciju i vlast da skupa urade neku tačku dnevnog reda nego je to uvek plus i minus, jedni nešto traže, drugi ne daju. To šteti običnom građaninu. Njima je svejedno. Njima ta sednica traje četiri sata i odoše kući. Ali gubimo na kvalitetu nekih rešenja što bi mogli biti svima na korist u lokalnoj zajednici”, kaže Nikitović.
Kontrola u rukama građana
Da krajnja kontrola mora biti u rukama građana smatra Luka Aćimović.
“Nema pritiska da se radi bilo šta, niko ne postavlja pitanje. Nekako je sve utihnulo. Nekada su sedmično odbornici imali termin za susret sa građanima. Bilo je više komunikacije. Ovo ne može imati dobrar rezultat ako se nešto ne promeni”, zaključuje on.
Ljudi očekuju da neko za njih nešto uradi što u demokratskim društvima nije prirodno misli Milan Gutović. Ističe da moramo imati svest da će samo mikrodoprinos svakog člana zajednice dovesti do promena.
“Ljudi bi trebali da shvate, kada izađu na izbore, da se tu proces u donošenju odluka ne završava već da zapravo tada počinje i da ta konekcija između ljudi koji glasaju, između lokalnih zvaničnika, odnosno predstavnika građana, odbornika, izvršne vlasti, non stop traje. To se u praksi tako ne dešava. Ljudi se posle glasanja na neki način predaju, postaju pasivni i jednostavno nisu spremni da učestvuju u procesu donošenja odluka ozbiljno i onako kako treba i kakav je slučaj u razvijenim demokratijama”, zaključuje Gutović.