BUDUĆNOST SRBIJE: Ruska gubernija ili kineska kolonija?

Autor: Direkt Drugi pišu
10 minuta čitanja
foto: Vesna Lalić - nova.rs

Vučić i Đinping potpisali su Zajedničku izjavu o produbljivanju i podizanju sveuobuhvatnog strateškog partnerstva i izgradnji zajednice Srbije i Kine sa zajedničkom budućnošću u novoj eri, a potpisano je i 28 dokumenata o saradnji između dve države. Dakle, Srbija planira zajedničku budućnost sa Kinom, a ne sa Evropskom unijom čija bi članica, navodno, da postane.

Ruska gubernija ili kineska kolonija
foto: Vesna Lalić – nova.rs

Piše: Tomislav Marković/Zurnal.info

Ko šta radi, srpski režim gradi čelična prijateljstva sa svetskim despotijama i tiranijama. Kad god neka nedemokratska imperija traži saveznike u ovom delu sveta, Srbija je uvek spremna za saradnju. U sklopu jednog takvog aranžmana, Srbiju je posetio predsednik Narodne Republike Kine Si Đinping. Sreći Aleksandra Vučića nije bilo kraja, a udvorištvu još manje.

Ceo Beograd bio je iskićen kineskim zastavama od kojih su neke dostizale gigantske dimenzije, brata Sija je na aerodromu dočekao ceo državni vrh, a Vučić se umalo ušinuo od silnog klanjanja pred gospodarom Kine. Naš predsednik je ubeđivao kineskog kolegu da ga Srbija voli, pokazujući mu masu okupljenu u centru Beograda. Jedino je zaboravio da mu kaže da je ta ljubav iznuđena, kupljena i ucenjena, nije u pitanju nikakav spontani miting obožavalaca Kine, već uobičajeno naprednjačko dopremanje autobusima ljudi koji su zaposleni u javnim preduzećima.

Dužničko ropstvo u najavi

Srbija već dugo održava bliske odnose sa Kinom, još od vremena kad je Boris Tadić bio predsednik Srbije, ali se proces približavanja znatno ubrzao tokom vladavine naprednjaka. Saradnju sa Kinom srpski mediji predstavljaju kao partnerstvo koje donosi neverovatne koristi građanima Srbije, te kao džinovski uspeh Vučićeve međunarodne politike. 

U stvarnosti, Srbija uzima ogromne kredite od Kine, ukupno zaduženje iznosi preko 17 milijardi evra, sa tendencijom da se dugovi uvećaju i na kraju završi u dužničkom ropstvu. Uslovi zaduženja su obavijeni velom tajne, baš kao i vreme otplate. Šta će se dogoditi ako Srbija ne bude mogla da vraća dugove takođe nije nigde objavljeno. Iz iskustva drugih nerazvijenih država i zemalja u razvoju koje pozajmljuju novac od Kine, znamo da reprogamiranje dugova nije opcija, tako da će se kreditor najverovatnije naplatiti u naturi, uzimajući pretekle prirodne resurse ili šta mu već zapadne za oko.

Kineski krediti uglavnom se ulažu u infrastrukturu, ali to funkcioniše na poprilično specifičan način. Srbija pozajmi pare od Kine za gradnju autoputa, a onda taj autoput grade kineske kompanije, pa se veliki deo novca praktično vrati kreditoru. Pritom, kilometar autoputa ispadne neuporedivo skuplji nego kad bi ga gradile domaće kompanije kreditima uzetim od Evropske banke ili neke slične institucije. Razlika je u tome što se od evropskih kreditora novac pozajmljuje pod transparentnim uslovima, uz strogi nadzor kako se kredit troši, pa to ne ostavlja mnogo prostora za korupciju, za razliku od kineskih kredita.

Zajednička budućnost

Vučić i Đinping potpisali su Zajedničku izjavu o produbljivanju i podizanju sveuobuhvatnog strateškog partnerstva i izgradnji zajednice Srbije i Kine sa zajedničkom budućnošću u novoj eri, a potpisano je i 28 dokumenata o saradnji između dve države. Dakle, Srbija planira zajedničku budućnost sa Kinom, a ne sa Evropskom unijom čija bi članica, navodno, da postane.

Možda bi trebalo predsednika Srbije i potpisnike ostalih dokumenata, ministre i druge visoke državne funkcionere, podsetiti na jedan pomalo marginalizovani dokument koji se zove Ustav Republike Srbije. Prvi član tog dosta nepopularnog akta glasi ovako: “Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima”.

Dakle, Srbija se u sopstvenom Ustavu zaklela na pripadnost evropskim, a ne kineskim principima i vrednostima. To su dva nespojiva, dijametralno suprotna sveta, nemoguće je biti istovremeno i na kineskom i na evropskom putu. Ili ćemo biti demokratska država koja poštuje ljudsko dostojanstvo, vladavinu zakona, ljudska i manjinska prava, slobodu govora i mišljenja, ili ćemo biti jednopartijska diktatura koja praktikuje progone, cenzuru i gušenje svih mogućih sloboda pojedinca. Oboje ne može.

Sporazumi o čeličnom prijateljstvu

Među potpisanim dokumentima ima i nekih satiričnih priloga, kao što je Memorandum o razumevanju o saradnji u oblasti zelenog i održivog razvoja. Vaistinu komičan sporazum, ako znamo da kineske kompanije u Srbiji ne poštuju nikakve ekološke standarde. Realnije bi bilo da je potpisan neki memorandum o održivom razvoju bolesti izazvanih zagađenjem životne sredine. Dovoljno je setiti se Ziđina koji upravlja Rudarskom industrijom u Boru i mirno truje žitelje ovog grada koji imaju značajno veći rizik od oboljevanja i umiranja od gotovo svih vrsta kancera, kao i drugih bolesti, kako je utvdio Institut za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut.  

Potpisan je i čitav niz sporazuma iz oblasti informisanja. Ministarstvo informisanja Srbije blisko će sarađivati sa odgovarajućim kineskim ministarstvom, a njihov put će slediti i neki mediji i informativne agencije. Novinske agencije Tanjug i Sinhua će razmenjivati vesti, a Radio-televizija Srbije i “Politika” će sarađivati sa Kineskom medijskom grupom Šen Haisijung. Takva saradnja već ima logike, budući da zadatak navedenih medijskih ustanova i nije da objektivno izveštavaju javnost, već da rade u korist partijskog gazde. U Kini je kontrola medija dovedena do savršenstva, to je ideal kojem očigledno teži i Srbija.

Čak je i ministarka za evropske integracije Tanja Miščević potpisala jedan sporazum sa Nacionalnom agencijom za međunarodni razvoj i saradnju, o privredno-tehničkoj saradnji o pružanju bespovratne pomoći između Vlade Srbije i Vlade Kine. Predmetno ministarstvo je odavno postalo poprilično bespredmetno, budući da Srbija već godinama ne čini ništa na sprovođenju reformi i približavanju članstvu u Evropskoj uniji, a nakon zaokreta prema dalekom Istoku moglo bi i da promeni ime. Recimo u Ministarstvo za kineske integracije.

Budisti u pritvoru

Kako će pomenuta zajednička budućnost izgledati osetili su na svojoj koži pripadnici Falun Gonga u Srbiji. Pred dolazak Sija Đinpinga uhapšeno je osmoro ljudi koji praktikuju ovu školu budističke meditacije. Priveli su ih inspektori Službe za borbu protiv terorizma Uprave kriminalističke policije, a razlog zadržavanja je postojanje sumnje “da će ugroziti sigurnost lica pod međunarodnom zaštitom ozbiljnom pretnjom”. Kad je Đinping napustio Srbiju, uhapšenici su pušteni iz pritvora.

Kad kineski predsednik dođe u Srbiju, u Srbiji više ne važe naši zakoni, već srpske institucije rade ono što im zapovedi kineski gazda. Tako su i ovi bezopasni aktivisti završili u pritvoru, jer je religijski pokret Falun Gong zabranjen u Kini kad je postao previše popularan i počeo da se protivi masovnom kršenju ljudskih prava koje sprovodi kineski režim. U Srbiji Falun Gong nije zabranjen, osim kad to zatraže predstavnici Kine. U Kini nema verske slobode, niti slobode udruživanja i okupljanja, a Srbija žudno hrli u sličnu budućnost.

Daleko je Gruzija

Vučić traži saveznike isključivo među diktatorima i tiranima ovog sveta, a društvo se baš i ne buni previše protiv takvih savezništava. Čas pokušava da nas pretvori u rusku guberniju, čas u kinesku koloniju, mada mu nije strana ni kombinacija ove dve varijante. Dušu smo odavno prodali kremaljskom hajzajinu, ostalo je samo da telo prodamo Kini. Protiv toga bi eventualno protestovalo onih osmoro falungongovaca, da nisu završili u pritvoru, mada su i oni digli ruke, otkad su im srpske vlasti praktično zabranile okupljanja tokom poseta kineskih delegacija.

Pristajemo na podjarmljenost svakom belosvetskom ubici, Putinu koji uništava Ukrajince ili Đinpingu koji satire Ujgure, svejedno. Važno je samo da se nipošto ne uputimo u smeru Brisela, da ne dozvolimo evropskim vrednostima da oskrnave naš famozni nacionalni identitet. Kome treba jednakost pred zakonom, socijalna pravda, sloboda mišljenja ili trodelna podela vlasti kad može lepo da životari u autokratiji?

Za to vreme, u Tbilisiju desetine hiljada građana uporno protestuju, trpe udarce pendrecima i gutaju suzavac, jer ne žele ni po koju cenu da budu pod diktatorskom čizmom Vladimira Putina. Iako su u neuporedivo nepovoljnijem položaju od građana Srbije, iako im je ruska neman pred vratima i u kući, Gruzini se hrabro bore da postanu deo slobodnog sveta, dok mi dobrovoljno srljamo u čelični zagrljaj najcrnjim despotijama današnjice. Daleko je Tbilisi od Srbije, možda i dalje nego Brisel.

Podijeli članak
Ostavite komentar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *